Svojom prirodnom lepotom i spontanošću osvojila je pažnju i srca publike i kao Eva u seriji “Sinđelići” i kao Ljiljana Tomić. Čini se da, u kom god kostimu bila, ova mlada i talentovana glumica nosi sa sobom jednu posebnu energiju, slobodan duh i želju da stalno napreduje. Kako se postaje i ostaje glumica i gde je to otišla Zona Zamfirova pitali smo Brankicu Sebastijanović.
Filmsko platno i daske koje život znače oduvek očaravaju ljude i čine da sve glumce doživljavamo kao nestvarne, božanstvene i kvalitetne ličnosti. Kako se danas (p)ostaje glumica? Od čega se sastoji taj svet?
Ako pričamo o profesionalnom glumcu, onda iza njega stoji određena škola. Talenat i ljubav prema glumi je nešto što nas kvalifikuje za ovaj posao, ali da bismo stekli to pravo da sebe nazivamo glumcima potrebno je i da nešto ili bolje da kažem mnogo toga naučimo. S druge strane time što smo „postali“ glumci ne znači i da ćemo ostati tj. da ćemo trajati. Posebna je veština da glumac bude dovoljno vredan, strpljiv i skroman kako bi sebi obezbedio taj luksuz trajanja. Put umetnosti je jedan klimavi most, most koji se nalazi između čoveka kao stvarnog lica i nestvarnog. Umetnik se stalno nalazi na tom mostu, katkad bliže priđe onoj nestvarnoj strani, dodirne taj svet pa se vrati. Katkad se boji da se pomeri pa samo stoji kao ukopan, katkad pada, ustaje, klati se…ali i pored toga ostaje na njemu jer je njegovo „ljuljanje“ i suviše zabavno!
“Kad ljubav zakasni” dogodi se “Samac u braku”. Za gledaoca deluje skoro pa neverovatno da gleda iste glumce u istim ulogama u filmu i seriji (koji imaju isti scenario), a koji su nosioci dve potpuno drugačije priče. Kako je tebi, kao jednom od stvaralaca ovog projekta, izgledalo to poigravanje sa pričom i njenim perspektivama?
Mi smo pričali jednu priču. Imali smo jedan scenario. Zapravo pravili smo seriju. A ono što je naknadno došlo, jeste film kao rezultat kvalitetno snimljene serije. Bilo je zapravo zanimljivo gledati moć montaže. Jer to je film koji je izmontiran od materijala snimljenog za seriju.
Koliko “Sinđelići” (ni)su “Seranovi”?
Oni to definitivno nisu, čak i da smo pokušali da iskopiramo u potpunosti seriju “Seranovi”, nikako nam ne bi pošlo za rukom. Oni su tako autentični. Mi smo ovu priču pričali na svoj način, gledajući je iz našeg ugla. Pomalo menjali, ispravljali, dodavali…
“Otkude” treba da se vrati Zone i kakva je to južnjačka ljubav?
Zone treba se vrati sa svog puta sumnjičavosti. Da se vrati onome za šta se bori i u šta veruje, a to je ljubav. A ta ljubav je pomalo u njenom slučaju hirovita, nepromišljena, strastvena… Mada, koja ljubav nije? 🙂
U jednom od svojih intervjua izjavila si kako ti je neostvarena želja dobra pozorišna uloga. Koja je to rola koju priželjkuješ?
Uh, ima toliko uloga o kojima sanjam… toliko različitosti koje bih volela da odigram. Ali mislim da bih iznad svega volela da zaigram u nekom klasiku… Pored ovog savremenog talasa u pozorištu, fale mi takve priče, ipak su one najbolje napisane.
Knjiga i film koji su te očarali u detinjstvu?
Knjigu „Mali princ“ ništa nisam razumela, ali mi je slika pitona koji je progutao slona ostala urezana u pamćenju i prilično me je plašila. Romani o Hariju Poteru su me opčinjavali. I lektira „Orlovi rano lete“. Film „Život je lep“ Roberta Beninjija je ostavio izuzetno jak utisak na mene kao dete. Prilično traumatična, a veličanstvena osećanja mi je budio.
Ko će biti i gde će biti Brankica za deset godina?
Uh, kada bih to znala, verovatno bih rasterećenije živela, znala bih šta me čeka. Nadam se da ću biti radosna, ispunjena i na svom putu koji sam započela.
Izvor: Blacksheep.rs
Fotografije: Brankica Sebastijanović, prva.rs, facebook.com, savacentar.net
