Moj prvi susret sa dva prezimena se zgodio još dok sam bio dete.
Moj otac je išao u školu sa svojim drugom do smrti Žikicom i pričao nama deci kad ga prozove učitelj Šarac, koga su deca iz pakosti zvala Šarko, on ustane i kao da raportira: Živojin Kostić-Nedeljković. To nam nikako nije išlo u glavu kako da ima dva prezimena ali ni ocu nije bilo jasno, uglavnom to predstavljanje i dan danas me prati, iako više u zemlji Srbiji nije za čuđenje, ima ljudi i sa dva imena, i sa egzotičnim imenima, i možeš da menjaš ime i prezime. Ukratko trista čuda u Evropskoj uniji kojoj težimo.
Dakle, to je po muškoj liniji, a po ženskoj je mnogo drugačije, osetljivije i moraš da budeš mnogo pažljiv ako se čačneš za emancipaciju žena, inače će te popljuvati da je zemlji teško.
Pokušaću na kulturan, razložan način da iznesem moje mišljenje i gledanje pa kako ispadne, da vređam namere nemam. Ni ovde nije bilo toga dok drug Tito nije dao ženama ravnopravnost, pa se one uskurčile, što bi mi muški rekli, pa sada nema školovane žene bez dva prezimena, ima i onih sa dva prezimena manje školovanih ali ih je nešto dosta ređe. Očiglednan primer da je školovana žena – emancipovana, a ostale po njima na nivou 19. veka, pa im vazda traže, navodno zakidana ženska prava.
Do naglog procveta ženskih prava je došlo devedesetih godina i promena državnog i političkog uređenja, kako neki vole da kažu “demokratskih” promena, sa čime se ja ne slažem, jer ovde o demokratiji nema ni ono D, ali ko te pita a i kakva je to demokratija kad te neko na nju prinuđuje? A i milo me je što me niko za to i ne pita.
Malo se udaljih od teme, pa da se vratim. Bilo gde da odeš, u školu, u sud, u bolnicu, uključi televizor, otvori novinu, e nećeš da nađeš ženu bez dva prezimena pa da se u majku vratiš.
Prisustvovao sam venčanjima i odavno je obavezno bilo pitanje oko prezimena za mladu i uvek neka šala bila izvedena po tom osnovu ali su snaše uvek uzimale novo prezime, pa naposletku samom udajom gube svoj prvobitni indentitet, nova kuća, novi roditelji, dođu deca i baš snašu briga za prezime – ne može se kurtalisati obaveza. Znaju to mlade snaše sa 2 ili više deteta i džangrizavom svekrvom. U normalnim vremenima uzimalo se prezime mladoženje, što je po meni i normalno, a i sada se to u 80% slučajeva, i sa jedne strane je to u redu, jer menjaš i identitet i život, a sa druge i nije jer ako ti zakon daje mogućnost izbora što da ga ne iskoristiš.
Iako se mladenci i pre venčanja dogovore o prezimenu i zna se da će ga školovana snaša duplirati, to izaziva podgurkivanje veselih svatova, ponekad neprimerne komentare, zlurado smeškanje i cerekanje, ironične komentare i uopšte bude loša atmosvera i ni mlada ni mladoženja se ne osećaju prijatno. Mladoženja lepo oseća da su mu umesto cipela papuče, a umesto kravate dizgini.
I tu se javljaju neke dileme i postavljaju se pitanja kako regulisati prezime ako je isto, na pr. Petrović, da se zna koje je prezime snaša uzela a ja iz glave predlažem sledeće mogućnosti:
– da bude prezime Petrović-Petrović
– da piše Petrović 2 i slovima dva puta,
– da se naglasi Petrović /dev/ i Petrović /ud/ ovo ud – udato da ne bude neke zabune,
– ili samo Petrović pa neka tumači kako ko hoće.
Ima tu i drugih problema, eto neka emancipovana i udadbama sklona, dođe do problema, čas dva prezimena, čas jedno, čas drugo pa samo na zameni dokumentacije dosta odangubi, Ovakvim ženama predlažem da zadrže svoje kao Nataša Bekvalac i teraj dalje, dok ti udaje ne dosade.
Da navedem primer mojega druga Tomu Livru iz Međuhane, Bog dušu da mu prosti, bio dobar, šarmantan i društven čovek koji je na originalan način reagovao na ova prezimena. Ode on kod lekara, vidi dva prezimena i predstavlja se: Tomislav Milutinović – Čamagić. Ona doktorka se pirga, ali Toma ode u legendu sa ovim vidom protesta.
Zamoljavam lepši pol i uopšte žene da mi ne zamere na ovo malo šaljivo viđenje duplih prezimena, nisam protiv toga ali mi je samo nejasno zbog čega imaju potrebe za dva prezimena, i šta im to u životu znači i dali im je život zbog toga bolji i kvalitetniji, a o tradicionalnoj srpskoj porodici govoriti sada uobilju budalastih zakona o dečjim pravima i sl. gde mi roditelji ispadamo kao neki teroristi prema rođenoj deci. Kako zakoni brane žene i decu vidimo, sve je više porodičnog nasilja. Zakoni su doneti da se poštuju, ali se i zakoni koji ne funkcionišu treba menjati.
Autor: Zvonko Prelić
