Ovo je moja baba, Desanka. Neka joj je laka zemlja. Prvo vas upoznajem s njom, iako je deda najstariji član. Jer, znate, baba je bila sila, što kažu. S njom je mnogo toga počinjalo i završavalo se.
Udala se s 14 godina, vidite kako je mlada i tanka na slici.
Obećali Desi da će muž da gradi kuću u varoši. Nije ni tadašnja devojka preterano volela selo. Odveo nju deda Raka u novi dom, a živeo je u jednom selu s bratom. Raka na posao, Desa na prag. I tako danima. Neće Desa da ostaje sama s njegovim bratom u kući po ceo dan, i još je prevario ‒ nije je odveo u varoš. Tako se Desa jednog dana pešaka vratila u svoje selo. Pukla bruka! Raka je molio da se vrati, slao izaslanike. Mesec dana kanije, počeli su da zidaju kuću u varoši pored Rakinog sela. Ta im kuća ništa dobro nije donela. Kao i svaki patrijahalno vaspitan muž, deda je baba Desu tukao redovno. Prema njenom svedočenju, to je trajalo dok nije „ojačala” i jednog prolećnog dana pojurila dedu po dvorištu. Sekirom. Nakon nekoliko godina, uredno su zasnovali porodicu, dve ćerke ‒ Biljanu i Ljiljanu. Postoji jedna legenda vezana za to što se u našoj porodici rađaju uglavnom ženska deca.
Dedini rođaci su zatvorili nekog Turčina u bure s ekserima i pustili ga niz brdo. On ih je prokleo: ,,Dabogda vam ne ostalo ni tih 5 kuća, sve da presuši!”
Zaista, svih 5 kuća te porodice ugasilo se tako što su se ćerke udale i rađale nove ćerke, a imanja propala jer ih niko nije nasledio. Kao što znate, kletve i legende u Srba imaju veliku moć. A i malo Marko Kraljević fantastike ne može da škodi ovoj povesti. Tako su se u našoj porodici rađala samo ženska deca, sve dok moja sestra pre tri godine nije razbila kletvu rodivši Viktora.
Pre nego što pređemo na ćerke, da kažemo koju o dedi. Zove se Milutin, ali ga svi zovu deda Raka. Do svoje 12. godine nisam ni ja znala dedino pravo ime. Baba i on su sav novac ulagali u kuću, do te mere da nisu marili šta će deca da jedu i oblače. Ljiljana mu nikad neće zaboraviti buđav hleb koji je donosio iz fabrike. Kad je Biljana, moja tetka, htela da ide na ekskurziju rekla je: ,,Ja ne mogu, tata zida kupatilo”. Tako je ona bila onaj đak za kojeg skupljaju novac u odeljenju. Ipak, i pod tim okolnostima, razvila se njena strast ka putovanjima. Ironija, kad sam bila s njom u Beču najviše je fasciniralo upravo kupatilo u sobi: ,,Ijao, da je Desa znala da ovako nešto ima, pa da ozida.”
Sagradiše oni kuću, doduše, ima nekih nepravilnosti na koje se mojoj majci, Ljiljani, i danas diže kosa na glavi: nizak plafon zbog uštede materijala, vece pored kuhinje pa dok ručamo slušamo tetkinu ,,muziku” iz kupatila, manija skupljanja starih stvari i gvožđa i drugo. Samo trenutak, tetka mi preprečila put. Upoznajte milje, dašak njene mladosti i tradicije:
‒ Tetka, baš te pominjem, skloni taj milje, nije ti to više u modi.
‒ Jes’ nije, znaš ti mnogo. Men’ lepo.
Deda Raka ima talenat za nered. Krompir svud po kući, zašto da ne? Otkako je baba umrla, njen sprat je postalo jedan veliki špajz. Čak i kad kupe novi frižider, stari se ne baca, a nov je zamotan. Deda Raka je preko 30 godina radio u crkvi, kao ispomoć svešteniku. Mali, pogrbljeni čovečuljak koji je obukao dva para pantalona, teške džempere, mršav, mrmlja za sebe i nosi kandilo popu Žiki. Zašto dva para? Jedna od trauma mog detinjstva je što se deda skidao kada bi mi davao džeparac (što se retko dešavalo jer je naša linija malo cicijska), zato što je negde između dugačkih gaća (o, morate znati za taj modni krik) i prvih pantalona čuvao novac i dokumente. Kad sam malo stasala tetka me isprati iz sobe dok deda završi svoj ritual i da mi 100 banki (uvek su tako govorili za sve cifre, pa makar i 50 dinara). Najsmešnije je što deda Raka zapravo ne zna ni Oče naš, posle 30 godina u crkvi.
Naša ne preterano religiozna porodica slavi Vidovdan. Pošto se baba svake godine svađala sa svojim gostima više nam niko ne dolazi. Skupe se najbliži, a to je nas desetoro i dve mačke i ručamo. Trenutno sam jedini student u porodici, morao je neko i u knjige da zaluta, pa sam često odsutna u vreme slave, tada su ispiti. Onda me majka pozove mobilnim i ja recitujem Oče naš jer niko drugi ne zna, a ja sam pevala u crkvenom horu u srednjom školi. Tako mi proslavimo našeg sveca i počastimo se maminom kuhinjom, koja je uvek ukusna. Kad tetka skuva, to je već antička tragedija.
Tetka je roman za sebe. Pre svega, ima hroničnu depresiju i pije svako veče Lorazepam. Nije se udala, priča se da je glavni kriterijum za mladoženju bio posedovanje traktora i imanja, što jedan Miroslav nije ispunjavao. Da li Miki nije bio pravi ili je tetka mnogo birala, ne zna se, ali ne udade se tetka Bilja, te su joj sestričine postale druge ćerke, jer svoje nema. Iako je nekad kao dete koje moraš da učiš šta ne sme da kaže i izvadi iz kante, ima tetka dobru dušu.
Voli strane jezike i da putuje, dosada smo išle zajedno u Beč i Grčku. U Grčkoj nam se brodić za izlet pokvario nasred mora pa smo završile u grčkoj policiji, odakle su nas ispratili kolima za prave kriminalce. Uspomena s letovanja.
Njena sestra je Ljiljana, moja majka. Kao i svaka majka, uvek je u pravu, najlepše kuva, procenjuje ljude a da i ne progovori s njima, svoje mudrosti prenosi na mene i sestru, a mi nesvesno usvajamo i šta ne želimo i ponavljamo: ,,Jao, kao da je Ljiljana progovorila iz mene, starim”.
Majka je zabrinuta zbog količine stranica koje godišnje pročitam i uopšte tradicionalno srpsko mišljenje je da se od knjiga poludi, ali se ponosi svakim mojim uspehom.
U našoj porodici, i sa mamine i sa očeve strane, svi su se razvodili. Nema srećnog i dugotrajnog braka. Deda i baba su 30 godina živeli na dva različita sprata – ipak su zajedno kuću zidali, što bi se neko povukao. Moj otac je do sada imao 5 žena, mini harem. Moja sestra se udavala 3 puta, i ima četvoro dece. Ma samo nek smo zdravi! Baba Desa joj je davala stručne savete – kada začeti muško dece (pri punom Mesecu), i čudila se kako mladi napreduju, rekavši sestri: ,,Pa ti si imala više momaka nego ja švalera”. I dalje se oporavljam od te izjave elitnog preljubništva.
Kako je rekao mudri Tolstoj – svaka porodica je nesrećna na svoj način. Za moju bih rekla da je neobična, mračna, s istorijom psihičkih oboljenja, prgava, drčna, inteligentna, srčana, brojna, ali nikako nesrećna.
I kao što uvek biva, kletva mora da se prenosi dalje. S babom sve počinje i završava se. Od prošle godine dozvolili su mi da uzmem jednu sobu iz kraljevstva pokojne baka Dese, da ne bude sprat samo dedin špajz. Sestra pomogla da se soba, što kažu, upristoji, uneli moje knjige, klavijaturu. Otvorila sam orman kad tamo babino zaveštanje: ,,Koj dirne ovaj krevet i orman dabogda mu se seme osušilo, ove sam namen’la moje Ljilje, i još 5 stolica iz kujne tamona, i nek nikoj tu drugi ne uzima, e tako. Desa.”
Nadasve smo sentimentalni.
Autorka: Sofija Milinković, prva nagrada na Đurđevdanskom književnom konkursu 2019. godine.
