Otišao sam danas preko Toplice traktorom i drljačom i pripremio dve njive od ukupno 50 ari za setvu kukuruza. U polju samo ja, nešto malo njiva uzorano i spremno za setvu, pa me uhvati neka muka i tuga kad se setim nekadašnjeg oranja i setve kukuruza.
Od ranog jutra, čuje se galama po selu, zveket gvožđa, pripremaju se plugovi, oni za zaprege, pa ko je šta imao. Bolji domaćini su imali dobre volove, a oni ostali, a tih je bilo mnogo više, neku kravicu i neko june koje se treba učiti oranju, a bilo je i onih koji su orali sa jednom kravom, za to su postojali i posebni jarbovi. Moji su mahom imali dve krave, i mi smo deca dosta oko toga bili angažovani.
Majka je vodila krave, otac orao plugom sa kolicima ili gredeljom, krave neučevne, slabe, ume i da legne u brazdu, tu je psovanje, vikanje, galama.
Tako za nekog ko nije baš vičan radu niti pak raspoložen, kažu “legao u brazdu”, a za nekog vrednog i učevnog kažu “upregli ga”, što se posebno odnosilo na neku vrdalamu od čeljadeta ili nekog grešnog prizetka.
Pooru se dve brazde pa se u treću sadi kukuruz, negde-negde, pasulj i poneka tikva, pa zaore i tako dok se ne posadi cela njiva, a zavisno od veličine i kvaliteta krava, potrajalo je nekoliko dana. Bivalo je i odmora, treba da se odmore i stoka i radnici, a posebna je pažnja bila za krave, mogu slobodno da kažem veća nego za radnike, za stoku detelina, a radnike šta ima.
Imali smo njiva u nekoj strani, gotovo da se prevrnu krave, a te njive su se orale plugom preobrtačem, koji je imao dva raonika na različitim stranama, okrene se na kraj brazde i ponovo na drugu stranu. Svako oranje me je neodoljivo podsećalo na “Prvu brazdu” Milovana Glišića, i sve do današnjih dana, i sada mi je Miona pred očima dok ovo pišem i onda ona brazdica koju majka toliko hvali, a mogu da zamislim kakva je bila u neučevnim rukama, ali za majku…. nešto veličanstveno.
Bilo je tu i smešnih događaja, slušamo ja i moj bata stole iz potoka u dolini, našoj zelenoj dolini detinjstva, kako oru kumovi Krsto i Gile. Trgnuli po neku rakiju, da oranje bolje gura, vodi mkum Gile krave, Krsto drži plug i nešto vrda i vodič i krave i glavni majstor Krsto.
Upozorava ga Krle da bolje vodi, ovaj potvrđuje da hoće ali opet isto pa ti Krsto se prodra:
– Kume, lepo vodi, u dupe te je*em!!!
– Fala kume, fala kume – bez ič ljutnje kuma Gile odgovara.
A oru moj čiča Bole i strina Kosara njivu kod škole, čiča inače duša od čoveka, kad mu ne ide dobro posao ljut kao ris, gađa grudvama krave i pogodi poneki put strinu posred grbine, ali ne pušta ni glasa da ne napravi veću komendiju.
A umeo je čiča u ljutnji i kravu za njušku da ujede, posle mu žao, a mi ga deca zadirkujemo. Inače je bio duša od čoveka i svako ga je dete volelo, jer u džepovima njegovih suknenih pantalona uvek je imalo nešto za decu: orasi, lešnici, šljive, drenjine, bombone i sl.
I ja ti podrljačih to što ću posejati, nikoga u polju ne vidoh, motike smo već poodavno izbacili iz upotrebe, hemija na delu, a ovamo hoćemo i zdraviji i bolji život. Pa kad vidim šta se sve koristi u proizvodnji tzv. organske proizvodnje, nije mi jasno kako ima tretman zdrave i prirodne hrane. Možda ja ne znam bolje od tih stručnjaka, ali mi baš ne liči na prirodnu proizvodnju.
Ova priča za neke da se podsete, a za ove mlađe da vide kako se to nekada radilo.
Autor: Zvonko Prelić
Još priča iz topličke prošlosti možete pronaći u rubrici VREMEPLOV.
