Danas bih najviše volela da okrenem jedan broj u topličkoj ulici u našem malom gradu. Počinjao je sa 027 83 * ona bi se javila sa osmehom u glasu, srećna sto je zovem.
Zvala bi me na kafu i rekla da ne moram ništa da joj kupim. Bila bi srećna kao dete što sam se setila i dugo se zahvaljivala.
Ona nije imala tu knjižicu u kojoj piše radni staž, njoj su godine rada bile zabeležene na rukama, u dubokim borama na dlanovima, u zglobovima, mišićima i kostima. I dalje bi imala najlepši osmeh, urednu maramu, jer ne ide kod frizera od kad je deda umro, prsluk koji je sama plela i za njega isprela i obojila pletivo, bluzu i suknju koju je takođe sama šila…
Poslužila bi najukusnije slatko od trešanja i palačinke. Danas bi ta žena bila osnivač nekog svog malog biznisa, znala je sve muške i ženske poslove. Kao od šale bi mogla da ima privatni vrtić, pansion sa domaćom kuhinjom, ili malu poslastičarnicu. Takve su bile i njene prve komšinice, žene ljudi! Njen radni staž je počeo negde u gornjem toku reke Toplice, dok je kao dete okopavala njenu desnu stranu, a zavrsio se u srednjem toku s leve strane u istom poslu.
Danas mirno spava na levoj obali malo dalje od svoje bašte, na putu za svoj rod i dom, večno odmara.
Život je prošao kao reka, ali njena dela su svuda oko mene i u meni, da me podsete da se sve može, čak i ako nemaš domali prst na ruci, i ako nemaš rođenu decu a sva su tvoja oko tebe, ako nemaš obećan novac za svoj trud, iako nemaš računa da uvek imaš motiva!
Ionako se svi računi na kraju poravnaju u ljubav!
(Autor: Milica Durlević)
