Potpaljujem rečima vatru.
Varnice buknu, hoće da satru.
U raju vatra život budi.
U paklu gori, nedelima sudi.
Rečima večnu vatru palim.
Da li žalim il ne žalim.
Pitam sebe dok u vatri gorim.
Zore vatrene zorim.
Noći u plamenu noćim.
Jezičak grabi guta i pali.
Zemlja gori, nebo gori, gore i vali.
Vatra guta tišinu i buku.
Javu, snove i desnu ruku.
Koju bih odsekla što ovo piše.
U vatru bacila da gori.
Kao što nekog bolest mori.
Mene moje vatrene rime.
Dok prži žar me drži.
Palim rečima vatru.
Rime se svete, hoće da satru.
Vatra je reč − reč je vatra.
Jedna drugu potpaljuju.
Od sebe udaljuju, vrate.
Stvaram vatrene pesme za te.
Krčkam u kotlu bića, bez jela, pića
Pišem ne dišem već u paklu gorim.
Sebe vatrom lečim.
Sebe vatrom morim.
Eh, ta vatra poezije.
Vesna Paunović Đukić
