Na uglu glavne i Knez Mihajlove, preko puta stare robne kuće, bio je tu naš hotel, naša bašta detinjstva, naš prvi susret sa pravim Prokupčanima, legendama grada koji su uvek bili tu za svojim stolovima, sa svojom pričom i svojim stilom velikih ljudi, učili nas kako da se lakše snađemo kroz život, koji su oni živeli strasno, boemski i potpuno iskreno, sa šalama sa svim i svakim, sa svim i svačim a najviše na svoj račun.
Hotel Hameum
U srcu Šećer male, u centru Prokuplja, odmah tu ispod naših kuća, bio je tu i kada nas je kao tek rođene bebe uspavljivao svojom evergrin večernjom muzikom, pravih muzičara, upoznavao sa svima koji su tada u toj zemlji nešto značili. Priča o hotelu počinje o ljudima koji su u njemu radili, koje smo naravno svi poznavali i svi nekako bili svoji.
Poznati konobarski bračni parovi: Ljubica-Ljana, Radica-Cane. Imena su tu radi sećanja, ali svako od njih je priča za sebe, kako ne spomenuti: Branka Čelebona, Madžu, Miru Crvlju, Peru Šenika, Boru Cakića,Sibina, Raonića, Karadžića …bio bi greh za sve nas koji smo ih znali.
Recepcioneri, šefovi sala i restorana, upravnika, konobara, kuvarica, sobarica, šofera, čistačica, pa od vešeraja do kotlarnice pa kasnije i do ekspres-restorana, bio je to jedan kolektiv koji je poznavao i voleo nas, a i mi njegakao drugu kuću.
Susret sa hotelom je normalno počinjao sa recepcijom, koja je zbog jedinog telefona, osim pošte, koji se sa svim onim kablovima koji su se štekali na rupicama sa raznim natpisima i brojevima soba, bila i jedina veza sa svetom.
Druga znamenitost recepcije je bio TV i čuveni noćni boks mečevi Alija, Frejzera, Foremana, koji su stručno komentarisani od prokupačkih bokserskih legendi i takođe kafanskih i uličnih fajtera, tako da je Dragan Nikitović slušan samo u reprizi. Separe sa udobnim, ogromnim foteljama, služio je da velikim pijanim budžama Prokuplja, da baš tu promovišu neku veću titulu od one koju su trezni imali.
Znali smo sve te direktore, sekretare, sudije, istaknute drugove, znali gde stanuju, upoznali njihove žene i decu kada smo im donosili namernice, poklone i ostale porodične pikanterije, koji oni zbog obaveza u društvu nisu stizali. Nekog smo gotivili, nekog ne, ali se sve zasnivalo na bakšišu koji nam je trebao da prvi u Prokuplju skupimo sličice za albume, novu praćku kod Dekića, i sladoled kod Đevorija, a njegov ukus vanile i dan danas mi miluje nepca.
Značke, olovke, rokovnici, kalendari, sve besplatne reklame na svim mogućim reklamnim materijalima bile su prvo nama dostupne, a mi smo ih poklanjali komšijama i drugarima i time sticali respekt u društvu. Znali smo kada njihove firme dele paketiće, tako smo uvek bili na spisku sa ostalom decom zaposlenih u tim firmama.
Imali su oni tu, u našem hotelu, na recepciji svoj tajni, dvosrtuki život, svoje ljubavnice, i naravno, našu diskreciju. Zanimljiva su bila ta njihova razmetanja u društvu ljubavnica koje smo svi zvali švalerke, a jedana od tih dvostrukih pikanterija je i da je jedan visoki funkcioner, zbog svoje bahatosti nama nesimpatičan, da nebi zaostajao u društvu, zvao svoju ženu sa recepcije onako bahato kakav je i bio i predstavljao je kao svoju ljubavnicu. Znali smo da mu je to žena, ćutali, usta su nam bila zapušena sladoledom od vanile.
Danas, posle toliko godina i svih tih tajni koje smo znali i nikad ih odali, vraćajući sve te slike iz detinjstva, znali smo da neznamo šta je to tajna, šta je to švaleracija, šta je to vređanje Tita, to smo kasnije kao odrasli ljudi shvatili, pokušavali da dečačku nevinost i iskrenost sačuvamo od današnjih paparaco lova i naslovnih strana.
Naše nesvesno neznanje sačuvalo je mnoge brakove, srećna detinjstva i nadam se da je taj neki stepenik odrastanja, penjući se ka smislu života, pomoglo da budemo bolji ljudi i da nešto naučimo što nekome neće uspeti za dva života. Putovanje kroz detinjstvo i naš hotel nastavlja se silaskom u podrum, ali to u nekoj drugoj priči.
Priča o Hammeumu nastaviće se sutra na istom mestu…
(Autor: Jovan Šekarić)
Eee… vredjali Tita… a pogledaj samo te savrsene ulice sa slike, te savrsene trotoare… drvorede… sve savrseno, cisto, uredjeno. Ulice su se prale svake veceri. Sve blista. To nije napravio ni Sloba, ni Kostunica, ni Tadic, ni Vucic… Tito, bato moj! Drug Tito! Bilo je to lepo vreme, kulturno. Sada je sve ruinirano, unisteno, prazno. Skalamerija na mestu legendarne baste legendarnog hotela. Ko je to dozvolio, ko je jaci od grada, od drzave?!