I kada dođe dan povratka, ne plaši se onoga što te tamo čeka, kreni hrabro.
Ne žali za onim što ostavljaš, jer obala na koju se iskrca davno, i nije tvoja.
Surovi su talasi morski, bure nemilosrdne, oštre su kamene hridi.
Zato sa sobom ponesi nevidljiv prtljag, lak poput oblaka, parče neba ponesi.
U džepove krišom strpaj malo crnice, koji kamenčić pokraj pružnih pragova, i hrastovu grančicu.
Ponesi terasu sa kamenim stubovima, oko kojih se uplela vinova loza.
Drveni čamov sto, mušemu po kojoj se prostrle crvene ruže i rakiju šljivovicu, od šljiva lanjskih koje si sopstvenom rukom skupljao lani.
Slatko od dunja, sa dosta oraha i stručak hajdučke trave.
Ponesi i miris vrelog mirisnog belog hleba i sira, od nekuvanog mleka, koji se topi u lepinji, i curi niz bradu.
Кada te počnu šibati sećanja, i kada dođe vreme povratka, sve ponesi, i izvore ledene, barem jednu kap na kraju usne.
I neka te sve seća, dok ne dođe vreme povratka. Ponesi i mačka koji ti prede oko golih nogu.
I raskrsnicu na povratku spakuj u levi džep, da ti bude putokaz.
A kada sećanja počnu da se osipaju i bledele poput starog herbarijuma, skrajnutog u kut mračnog podruma, ili zamućene od godina svesti, neko novo sećanje paraće ti grudi.
Ponovo ćeš nevidljive kofere svoje duše puniti nebom, zemljom, vodom i vatrom, u šta ćeš se jednoga dana i pretvoriti.
Pretvorićeš se u puko sećanje, zamuklo i rasuto.
Postaćeš samo uspomena!
(Autor: Vesna Paunović Đukić)
