Tajno. Stidljivo. Od sebe skriveno. Željno da bude ispričano. Svi da čuju ljubav. Dugo smišljani izazovi. Neispisane reči. Podrazumevane, naslućujuće. Prepisivano sa manjih na veće, sunčanije listove. Bojažljivo stavljano u omote boja ljubavi, straha, nesigurnosti.
Samo se pocepa nezadovoljno. Zaljubljenost guta slova, reči. Osmeli se. Dogovara sa sobom. Drhtavom rukom čežnje, nervozno zbog lošeg početka i oslovljavanja primaoca. Nesmelo sve da kaže. Ne ume kraj da dogovori sa bubnjanjem glasnih slepoočnica. Poslednja rečenica moli kraj, tačku. Ona se nećka, preoblikuje u znak pitanja, uzvika. Ostanu tri tačke, znak nemoći da se odgovor sačeka.
Put do poštanskog sandučeta oglodan neizvesnošću. Poslati ga, otkriti što zna onaj ko će ga dobiti. Hoće li ga pročitati? Ozbiljno? Sa osmehom, podsmehom? Smejati se ili misliti preozbiljno je, obavezujuće, podrazumevano, iznenađujuće? Već ovlaženo oznojenom rukom od straha da će biti svedočanstvo slabosti, pohvala ludosti ili gluposti, razlog kajanja ili ponosa na odvažnost otkrivanja golotinje želje. Sebi muke da skrati, natera svog tvorca, odraslu ženu balavicu da se vrati u čekanje da slično dobija. Neće se desiti. Ne tako lako.
Telefon u džepu vibrira poznati zvuk. Tresući se, pritisne “otključaj“. Nepročitana poruka: „Danas ne mogu. ZoveM kad budem…“ Pošinjalac poruke u telefonskom imeniku zabeležen kao “Jedini“
Pocepa pismo u najsitnije pahulje i razbaca svojim nadama da čekanje ne bude dugo kao prošlo. Nije brojala dane od tada. Čini se, sve večnosti će proći dok kući se vrati, zaključa u samoću i novo počne da piše. No, mora najpre da izmisli sve razloge čekanja i priznavanja nelagode, proguta najlakše svarljivu obmanu, laž, varku.
Ako u međuvremenu, slučajno imenuje razlog čekanja, neće ga priznati. Zaboleće više od neposlatog, POTPUNO ŽENSKOG PISMA.
Autorka: Zorica Perović
