Nema lepšeg godišnjeg doba od proleća, niti lepšeg životnog perioda od detinjstva.
Proleće 1999. godine ostalo je u Srbiji upamćeno kao jedno od najtužnijih i najnesrećnijih u njenoj istoriji.
Prošlo je dvadeset šest godina otkako je na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, protivpravno i bez odluke Saveta bezbednosti, izvršena vojna agresija najmoćnijeg vojnog saveza – NATO pakta – nad jednom suverenom državom.
Te godine, moji vršnjaci i ja željno smo iščekivali prve prolećne dane posle duge i hladne zime. Radovali smo se lepom vremenu kako bismo trčkarali po livadama i uživali u bezbrižnim dečijim igrama.
Ali, to proleće bilo je potpuno drugačije. Danima se pričalo da će nas „bombardovati neke čike“.
Državna televizija danonoćno je emitovala rodoljubive pesme koje su nama, deci, bile zanimljive i koje smo rado pevušili. Stariji nisu delili naš entuzijazam, jer su slutili kakva će nas nesreća zadesiti. Ubrzo su počeli pristizati pozivi za vojne vežbe, a strah među odraslima postajao je sve izraženiji. Mi deca, ipak, nismo shvatali ozbiljnost situacije. Naše misli bile su usmerene na to da se sneg otopio i da slobodno vreme, nakon škole i urađenih domaćih zadataka, provedemo napolju, u igri i druženju.
Veče 24. marta promenilo je sve. Na drugom dnevniku saopšteno je da su pale prve NATO bombe i da je započela vojna operacija pod ciničnim nazivom „Milosrdni anđeo“ – „Anđeo“ koji ubija nedužan narod.
Među prvim ciljevima NATO avijacije našla se kasarna „Toplički ustanak“ u Kuršumliji.
Od te večeri, sve se izmenilo. Nestala je naša bezbrižnost, izgubili smo osećaj sigurnosti. Naši vršnjaci počeli su da gube živote, a mi više nismo smeli da se udaljavamo od kuće, družimo, trčimo po livadama, uživamo u prirodi ili idemo u školu. Bezbrižnost detinjstva zamenio je strah.
Svakog dana pristizale su tužne vesti. Svi su bili uplašeni i zabrinuti. Koliko će trajati ova nesreća? Ko će biti pozvan u rat? Hoće li se vojnici vratiti živi i zdravi? Ima li vesti o našim najmilijima? Ova i mnoga druga pitanja postala su naša svakodnevica tog proleća.
Te 1999. godine, tokom 78 dana, Srbija nije osetila proleće – njega su zamenili strah, patnja i bol.
Dvadeset šest godina kasnije, generacije koje su tada bile samo bezbrižna deca sada su odrasli ljudi. Većina je zasnovala svoje porodice, ali neki, nažalost, nisu preživeli „Milosrdnog anđela“ i njegove posledice.
Hrišćanski je praštati, ali nikada ne smemo zaboraviti!
Nikola Dragović iz Rudara Diplomirani politikolog
