Da mi je neko pričao da ću u životu ovako radostan biti, bez sumnje ne bih poverovao… Ama baš ne bih poverovao….. nije vajda kriti. A zašto???
Muško ili žensko, svejedno je!
E da znate koje su muke bile u to vreme da dođemo do Tarinog tate, jer bez njega ovo ne bih ni pisao! Kažu… svejedno je muško ili žensko. Slažem se da je svejedno, ali ovu teoriju zastupaju oni koji imaju “mešaniju” i jedno i drugo. Zaista im je svejedno, i idu na muku , nama “buzdovanima” koji bi muško po svaku cenu. Nebitno da li treće ili petnaesto, iako najčešće to bude treće – da li idu po vračarima, mole se bogu, obavljaju one radnje po Bećovoj crkvi u Degrmenu, ili je naprosto ti priroda udesila da te uporne malo nagradi.
Nema veze, udaljih se od teme, ali morao sam da predočim sve dileme i probleme tih vremena, i dobismo Aleksandra, Tarinog tatu.
Nisu nam dali da se krstimo
Krstismo Aleksandra ja i moj pokojni kum Mirko Bidža u Gubetinskoj crkvi, baš na naš sabor Svete Petke, 8. avgusta. Krstitelj je bio naš parohijan, dobar čovek, od onih koji vraćaju veru u crkvu u hrišćanske vrline – po onim crkvenim zakonima i božjim – Slobodan, o kome imam samo reči hvale. I insistirao sam da on krsti Taru i sve buduće unučiće, što je i prihvatio, a napominjem da mi je i dve ćerke krstio, kao devojčurke u to vreme, jer sam nešto odocnio sa krštenjem na vreme.
Što bi ovi sadašnji rekli – nisu nam dali, a ja kažem jesu, nego se mi budalili iz raznih razloga, a nije prilika da kažem to sada.
Kršteno unuče
Daklem, eto nas na Svete Vrače u Prokuplju, Tara udešena u beloj haljinici, kao princeza iz onih divnih bajki mojega detinjstva. Kum Marko Laki, koga ja iz milošte zovem brat, jer mi se prišuštio uz porodicu, pa mi njegov otac kaže da je i to moje dete. Obavi moj drug i paroh Slobodan tu obavezu, dobih ja kršteno unuče, lepo, nežno, nevino, blago, nemam reči kako da ga ukrasim.
O Taro, ovaj deda nema šta mnogo više da traži i izvoljeva od života, ali bi voleo da te gleda kako rasteš, da te povede za ručicu pored Toplice lepotice, da ti priča priče, da te grli, da te mazi i od svog zla pazi. I ne tražim mnogo.
Nemoj da mi neko slučajno kaže da te ne zaslužujem! Izginusmo! Dedino jagnje maleno. I ti da se svuda posiliš sa dedom, i nemoj da ti neko slučajno kaže da je njegov deda bolji od tvojeg. Ne daj se… curice, princezo, ljubavi moja.
Nekada, kada ti budeš imala neko unuče, pogledaj ka nebeskim širinama i na tim njivama večnosti videćeš tvojeg dedu. Nad tobom bdi…
Da deda ne pretera, krštena moja predobra dušo, volim te najviše na svetu celom.
Autor: Zvonko Prelić
