TOPLICA, CARICA MEĐU REKAMA , MOJA JEDINA…

0
Foto: Vladan Milutinović Car
O Toplici mojoj lepotici, mogu da pričam satima, danima i da mi se učini da nisam sve rekao, da nisam rekao ono što sam hteo, da nisam rekao jer nisam umeo. O Toplice, biseru među rekama, ti si moja Una….
Imao sam sreće da budem rođen tako reći na Toplici, nekih 300-400 metara, slušao njene talase, slušao huk nadolazeće Toplice kada se tope snegovi na Kopaoniku, Jastrepcu i Vidojevici, a voda bude preko celog polja od ovog puta pored sela do pruge kod Suve česme, preko kilometra širine. Gledali smo kad talasi odlamaju velike komade humusne obale i mi deca se radovala tom rušenju i divila se snazi reke a stariji su tužno to gledali a nekom je i suza zaiskrila, a mi se čudili – zašto? – a sad nam baš jasno.
Umeli smo tu ceo dan da provedemo, čim doteramo stiku sa livade, jeli smo kisele i nedozrele “moravke” pa nam utrnu zubi, krali krastavce po baštama, pekli ukraden kukuruz u avgustu, a umeli i po neku ribu da ispečemo.
Živeli smo život širom otvorenih očiju i udisali toplički vazduhg punim plućima.
Pa kad ožednimo, u peskovitoj obali iskopamo izvor, sačekamo malo da se voda izbistri i pijemo – ‘ajde sad da vidim junaka ko će to uraditi!!! – uze danak prirodi ŠIK u Kuršumliji, ima da se satreš na nekom klizavom kamenu, zbog neke hemikalije.
Hvatali smo ribe udicom, rukama, koširima u letnjim mesecima, bežali od milicijske patrole i Paska i Vlade koji su u sred leta sa dugim naoružanjem, čizmama, kamašnama, patrolirali, pa nama deci, što nas plaše sa njima što hvatamo ribe, nigde nije sigurno. Tako ti jednom ja iz Toplice kući, oni u avliju razgovaraju mi sa ocem. Pretrnuh – došli radi mene!!!
Umeo je u košir da upadne klen ili skobalj kilaš i veći. Mrene smo hvatali gnjuranjem u dubinu kod neke krlje ili kamena gde su se okupljale i bilo je velikih komada do 3 kg, a moj lični rekord je bila mrena od 1.920 grama i metra dužine. Za mrene je kao majstor bio čuven moj brat od strica Slobodan – Danda, koji je umeo da uhvati po tri mrene odjednom, jednu u zubima i dve u rukama. Kad se zagnjuri u obalu neko ga drži za nogu pa kad se gicne izvlačimo ga i retko se kada bez ribe vraćao.
Umeli su da udare letnji pljuskovi, zamuti se Toplica i mi nogama pljuskamo uz obalu i izbacujemo male klenčiće, krkuše i govedarece, a hvatali smo i srpcem – motka na čijem kraju je bila mreža metar sa metar pričvršćena drenovim štapcima (prutevi), a ribe se hvatale u mirnoj vodi i bogami moglo se uloviti po nekoliko kila kad nadolazi voda i ribe zbunjene. Čak smo i za slavu svetog Nikolu hvatali ribe, malo i na pokvaren način – dinamitom, koji se tada lako nabavljao, legalno za vađenje kamena. Pa ako se uhvati neka veća riba sušile bi se u odžakliju da potraju.
Bilo je i ribara, mahom starijih, koji su da ne bi smetali po kućama u Prokuplju, dolazili ali nije ih bilo mnogo kao sada, jer radila su preduzeća, nije bilo baš dokonih kao sada. Sa njima smo se zezali i dovikivali im pesmicu – u ribara mokre gaće, za večeru ne zna šta će – kao da ništa nisu ulovili. Tako je jednom naš drug Mirko Buđa počeo – u ribara mokre gaće – e tu ga ribar, izgleda neki mangup dočeka: – tvoja majka picu daće!!! Mi u smejanje, a Mirko se nešto buni, a drugi jedan naš drug Birko zove oca preko Toplice a jedan ribar se odaziva iz Toplice, a ovaj vidi da nije otac pa mu odgovara: – rekla ti mama da jedeš govna!!!
Eh dani lepi, lepi dani, dani nezaboravni. Umeo je učitelj Aca Džipković da nas pred kraj škole pošto smo išli do 20. juna, dovede u Toplicu kod Borove bašte, gde smo se kupali, pljuskali, podvriskivali…. kao da je juče bilo!!! A dođe nam jedan rođak Slobodan iz Stare Božurne, selo mu blizu Toplice ispod Prokuplja i nauči kako da hvatamo ribe “na dupe”, kako oni dole rade. Na brzaku se nas nekoliko rasporedimo, sednemo, raširimo noge, oslanjajući se na ruke klizimo niz brzak, rukama uz noge privlačimo ribe i ume bogami i dobra mrena i klen da naleti, a posle nas dupe boli jer po kilometar “prodrljačimo” Toplicu guzački. Laza Kuvelja kaže da smo tako prešli Toplicu od Kuršumlije do Morave. Kad se malo prisetim i jesmo – ako nismo i dva puta.
Pre desetak godina, već sam bio mator, dođe nam brat Leksa iz Kraljeva sa unukom Dimitrijem, pa natera mene i Daneta da idemo i hvatamo ribe, pa mu pričamo kako namažemo dupe sa sirom i ribe dođu, i dete puno utisaka pričalo kući kako mi sa dupetom hvatamo ribe jer one navale na sira.
I učili nas stariji plivanju. Kako? Vrlo prosto, bace nas u vir a mi nogama i rukama mlatimo, čini nam se da smo daleko, gotovi smo, davimo se – on blizu, za nas decu daleko. Tu je mene i bata Stoleta Aleksa učio, pa nas je slikao gole, mi se sramimo, ko je u to vreme kupovao kupaći detetu, Čak je i Račo kao mator čovek hvatao ribe koširom i kupao se u flanelskim gaćama sa onim kanapima što vire iz pantalona kad se obuču, po čemu smo znali da ima podgaće jer ko bi mogao da nosi suknene pantalone bez toga.
Pitaće neko – zašto sam ovo napisao?
Evo zašto, da objasnim. Ove sadašnje generacije dece o ovome pojma nemaju, niti mogu da vide i da hoće. Moja lepotica nema onih peščanig sprudova sa finim peskom, gde možeš da se sunčaš, nema dede i babe koji bi decu čuvali i uvodili u lepote sela, lepote života. Ja lepo zamišljam…. a pišem da i vi zamislite i osetite tu prirodu, te virove, te brzake, taj huk reke, te vrbe, te topole, zamislite bistru vodu sa vidrama, rakovima, gnjurcima, zamislite…. šta nemamo sada.
Ej, Toplice, moja jedina, Uno moja , bojim se da nisam imao reči da te nakrasim.

 

Autor: Zvonko Prelić

Napiši komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here