Kažu da je Đavolja varoš nastala onda kada je priroda digla svoj glas protiv onih koji su poželeli da prkose zakonima neba i zemlje. Svatovi, zaneseni ljubavlju koja nije smela biti, krenuli su stazom koja se kosila sa običajima i božanskim poretkom.
Na vrh planine, pod okriljem noći, đavo se pojavio – odlučan da preuzme zemlju i nametne svoju volju, da natera mladu da pođe za onoga koga nije volela. Ali meštani, prostodušni i pravedni, podigoše molitve Bogu, tražeći spas od sile koja je nadirala.
U trenu koji je večnost, dok su se molitve dizale visoko kao dim iz ognjišta i padale nazad poput kiše, Božja sila preseče đavolje namere. Svadba koja nije smela biti – zaustavljena je zauvek.
Svatovi, uhvaćeni između neba i zemlje, između želje i kazne, okameniše se u trenutku svoje nepromišljene odluke. Ostadoše večni stražari tišine, uspravni u svojoj nemoći, rasuti po padinama kao opomena svakom ko poželi da prkosi prirodi i svetinji braka.
Zato u Đavoljoj varoši i danas stoje te kamene prilike – visoke, uspravne, jezive i prelepe, kao svedočanstvo o svadbi koja se nikada nije dogodila i o đavolu koji nikada nije pobedio.
Pri svakom koraku, vetar šapuće priču o nekadašnjim ljudima, a zemlja čuva njihov lik u kamenu, kao uspomenu i kao upozorenje da ljubav može biti blagoslov, ali i prokletstvo kada se krene pogrešnim putem.
