Naš kolumnista, master politikolog Nikola Dragović u svojoj novnoj kolumni daje osvrt na nove izmene i dopune izbornih zakona koji su upućeni u skupštinsku proceduru.
Dostavljanje nepotpisanih nacrta izbornih zakona 29. januara ove godine poslaničkim grupama, preko Sekretarijata Narodne skupštine, privuklo je veliku pažnju javnosti. Reč je bila o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, Zakona o izboru narodnih poslanika i Zakona o lokalnim izborima. Činjenica da predlog nije bio potpisan odmah je podstakla brojne polemike i otvorila pitanje ko zapravo stoji iza predloženih rešenja.
Nakon višemesečne javne i političke rasprave, postalo je jasno da su predložene izmene u značajnoj meri zasnovane na preporukama ODIR-a, pa su 21. aprila poslanicima dostavljeni formalizovani predlozi uz potpis narodnog poslanika SNS- a, Miroslava Petrašinovića iz Kragujevca.
Predložene promene obuhvataju izmene i dopune Zakona o Ustavnom sudu, kao i izmene i dopune zakona o predsedniku Republike, narodnim poslanicima i lokalnim izborima.
Kada je reč o izmenama Zakona o Ustavnom sudu u delu koji se odnosi na izborne sporove, uvode se precizni rokovi: organ za sprovođenje izbora dužan je da u roku od tri dana dostavi odgovor i izbornu dokumentaciju, dok je Ustavni sud obavezan da odluči u roku od 20 dana od prijema kompletnog materijala. Istovremeno, rok za ponavljanje izbora produžen je sa 10 na 30 dana. Iako ove izmene predstavljaju korak napred u procesnom uređenju, suštinski problem ostaje da je rok od 20 dana je predug za izborne sporove i, uz činjenicu da počinje da teče tek po dostavljanju kompletne dokumentacije, ostavlja prostor za odugovlačenje i političku manipulaciju. Smatram da bi izborne sporove trebalo rešavati u znatno kraćem roku, najduže do 10 dana, kako bi se smanjile političke tenzije i neizvesnost, kao i da se izbori ponove što ranije a ne u roku od 30 dana, od završetka spora.
Izmene Zakona o izboru narodnih poslanika i Zakona o lokalnim izborima donose najveći broj novina i odnose se na profesionalizaciju izbornih organa, postupak prikupljanja potpisa, ispravku nedostataka izbornih lista, krivičnu odgovornost za zloupotrebe i status izbornih lista nacionalnih manjina.
Uvođenje obavezne obuke i sertifikacije za članove izbornih organa predstavlja važan korak ka profesionalizaciji izbornog procesa. U praksi se često pokazuje da članovi biračkih odbora nemaju dovoljno iskustva, što dovodi do tehničkih grešaka. Međutim, sporno je rešenje da i članovi u proširenom sastavu (kontrolori) moraju imati sertifikat, jer to značajno otežava manjim i novim političkim akterima da obezbede kontrolu izbornog procesa, što može ozbiljno dovesti u pitanje poverenje u izborni proces i izazvati dodatne političke tenzije. Zbog toga smatram da ova obaveza ne bi trebalo da se odnosi na prošireni sastav biračkih odbora.
Takođe, rok važenja sertifikata od tri godine može predstavljati problem u praksi. Imajući u vidu da se izbori održavaju u različitim izbornim ciklusima (narodni poslanici i odbornici biraju se na četiri godine, a predsednik Republike na pet godina), ovako kratak rok može dovesti do dodatnih troškova i organizacionih problema, što potencijalno može uticati na kvalitet izborne administracije. Zbog toga smatram da bi rok važenja sertifikata trebalo produžiti na najmanje šest godina.
Jedna od značajnih izmena odnosi se na mogućnost da birač podrži više izbornih lista. Ovo rešenje može doprineti većem pluralizmu i olakšati učešće manjih političkih subjekata. Ipak, postavlja se pitanje da li je postojeći sistem prikupljanja potpisa uopšte opravdan za registrovane političke stranke. Naime, stranke već prilikom registracije prikupljaju značajan broj overenih potpisa, te je upitno zašto bi taj postupak morale da ponavljaju pred svake izbore. Zbog toga smatram da bi obavezu prikupljanja potpisa trebalo zadržati samo za grupe građana i druge neregistrovane oblike političkog organizovanja.
Uvođenje obaveze podnošenja krivičnih prijava u slučaju zloupotrebe potpisa predstavlja pozitivan korak ka zaštiti izbornog procesa. Međutim, ukoliko bi se sistem prikupljanja potpisa ukinuo ili značajno izmenio, ova odredba bi se trebalo preispitati.
Posebno značajna novina je mogućnost ispravke nedostataka izbornih lista, koja je uvedena brisanjem odredbi koje su omogućavale njihovo automatsko odbijanje. Ovo predstavlja korak ka pravičnijem izbornom procesu, jer se političkim akterima daje mogućnost da otklone formalne nedostatke.
Pitanje statusa izbornih lista nacionalnih manjina u poslednje vreme je u žiži javnosti, pre svega zbog izbornih pogodnosti koje ove liste imaju, naročito u pogledu izbornog praga i procesa registracije. Predloženim izmenama nastoji se da se ograniči mogućnost zloupotrebe ovog statusa. Preciznije definisanje uslova za sticanje statusa manjinske liste može doprineti transparentnosti, ali je od ključnog značaja da se ova pravila primenjuju dosledno.
Predložene izmene izbornih zakona predstavljaju određeni korak napred u tehničkom uređenju izbornog procesa, pre svega kroz uvođenje jasnijih pravila i profesionalizaciju izborne administracije. Međutim, one ne zadiru u suštinske probleme koji opterećuju izborni sistem, zato je neophodno nastaviti rad na daljoj reformi izbornog sistema, posebno u pravcu uvođenja modela koji bi građanima omogućio da neposrednije biraju svoje predstavnike, glasajući za ime i prezime, a ne isključivo za stranačke liste. Jedno od mogućih rešenja je personalizovani proporcionalni izborni sistem.
Predložena rešenja jesu korak u dobrom pravcu, ali proces reforme ne sme da se zaustavi na ovim izmenama, već se mora unapređivati.
