Smešno mi je kad pomislim koliko žurimo da odrastemo, pa se posle kajemo kad se to desi. Ne smeta mi da budem odrasla, smeta mi što nisam više dete. Ne mislim na ono “unutrašnje dete” o kom svi psiholozi vole da pričaju. Mislim na dete koje može da stane u ljuljašku i čija je glava dovoljno velika da u nju stane ceo svet.
Kad si dete, svi ti praštaju maštu i zanesenjaštvo. Kad odrasteš, nalepe ti Don Kihot etiketu i nabacaju na tebe vetrenjače bez reda. Nema veze što bi ti možda neku vetrenjaču i ukrotio.
Volela bih da ponovo imam jedanaest godina, pa da bez stida plačem zbog Kišovih “Ranih jada”. Zbog Andreasa Sama i njegovog psa Dinga, zbog noćnog mokrenja i celodnevnog dečjeg stida. Volela bih da ponovo idem u peti razred i otkrijem (po prvi put!) “Hajduka iz Beograda” i “Bubu”.
Svoje detinjstvo mogu da opišem u dve reči: ljuljaška i biblioteka.
Iznenadilo bi vas koliko knjiga može da se provoza u jednom dahu. Imala sam jedanaest godina i mislila sam da sam pesnik. Želela sam da odrastem da bih izdala knjigu. Sad mi se čini da sam uspela jedino da izdam sebe.
Ko je mogao tada da zna da objavljivanje knjige treba da budeš voditeljka ili fudbaler i da imaš (mnogo) para?
Dobra stvar kod detinjstva je ta što još ne znaš sve. Što se svemu učiš. Što ti je sve prvi put. Dobra stvar kod odrastanja je ta što znaš da ne znaš sve. Što znaš da nema šanse da sve naučiš. Što još postoje stvari koje čekaju svoj “prvi put”.
Postoji jedna soba u maminoj i tatinoj kući u kojoj se još bez prekida vrti jedan mp3 disk. U njoj drugarice i ja delimo cigaru i maturantske ljubavne peripetije. Mislimo da smo odrasle samo zato što spremamo prijemni ispit i što ćemo na jesen da odemo iz grada. U toj sobi čitam po ceo dan.
Postoji druga soba u maminoj i tatinoj kući, koja je u stvari prva, u kojoj se moja sestra i ja raspravljamo koja će da ustane iz kreveta da ugasi svetlo. Ona uvek pobedi, pa ja ustanem. U toj sobi, u pola noći, ja je budim da svetlo ponovo uključi da bih mogla da odem u kupatilo. Naravno, imam skoro petnaest godina, a i dalje se plašim mraka. Zato znam da nisam još sasvim odrasla. U toj sobi čitam po ceo dan. (Kad god mi to sestra dozvoli).
Postoji jedna soba u maminoj i tatinoj kući, koja nije ni prva ni druga, u kojoj moram da spavam posle crtaća u 7 i 15h. Mislim na to kako jedva čekam da odrastem da bih mogla da gledam televiziju kad god ja to hoću. Mislim još i kako sigurno posle Dnevnika opet puštaju crtaće. Dovoljno sam dete da verujem u to da je divno biti odrastao. U toj sobi čitam po ceo dan.
Postoji i soba u kojoj ovo pišem. U njoj postoji televizor koji ne uključujem. U njoj još nije dozvoljen mrak (zbog straha od mraka). U njoj nema ljubavnih peripetija – osim u pročitanom. U njoj me sve opominje da sam odrasla. A znam da osim u muziku i knjige, ja stvarno nemam gde drugo da odem.
Ako mi je knjiga i dalje prevozno sredstvo da li se računa da sam još dete?
