Predstavljamo vam treći deo putopisa Prokupčanke Kristine Stamenković, koja je biciklom vozila do Norveške. Ukoliko ste propustili prvi deo njenog pedalanja kroz Evropu, možete ga pročitati OVDE. Drugi deo putopisa pročitajte na ovom linku.
Ulazak u Dansku za nas je bio trijumfalan, jer je značio da je «trajekt problematika» rešena. Lupali smo glavu usput kojim trajektom da krenemo, koliko ćemo novca imati, da li ćemo morati da prolazimo kroz patnju i rasklapamo biciklu, pa da je uguramo u, već prepun, auto. Kad tražim (ili ne tražim) savet, svakako najviše volim one tipa- Trebalo je to ranije, neće sad moći i slično. Jer ljudi, generalno, kad daju predviđanja I savete, daju ih, u većini slučajeva, bazirano na puno proverenih informacija i stvari koje su, sigurno, i sami iskusili. Sve se to, ipak, nekako lepo rešilo, i nakon dvočasovne vožnje spejs-šatl trajektom, eto nas u Gedseru, u Danskoj. Ušli smo u Skandinaviju.
Skandinavija je značila i olakšanje i emocije. Postajemo svesni da smo došli do poslednje trećine puta, i svesni da uskoro stižemo. Kao i uvek kad uđemo u novu državu, dešavaju se čudne stvari i treba nam vremena da se saberemo i dogovorimo s putevima. Malo se gubimo, malo menjamo rutu, dok ne zaplovimo stabilno. U Danskoj navigacija pokazuje biciklistički put kroz njive, koje idu za nivo više od onog na šta smo se žalili do sada- zemljani put i žita okolo, nešto čemu ne želimo da izlažemo Tojoticu, pa nalazimo srednje rešenje. Danska nas je dočekala suncem i vetrom, srdačnim ljudima, i biciklističkim stazama ne samo sa jedne, već sa obe strane puta. Prolazim pored ljudi koji sede ispred prodavnice i glasno se smeju. Ne bih mogla da se zakunem da li su i nešto pili, pošto čovek vidi šta želi da vidi. Nenad kaže- sad nam je samo da izađemo na pravi put do Kopenhagena. Ja bih samo dodala – Važno je da nađemo naš, i važno je da u Kopenhagen stignemo. Svi putevi, svakako, vode tamo.
U Kopenhagen ulazimo posle ponoći I doživljavamo svojevrsni šok- grad pun ljudi, i to uglavnom biciklista, puni kafići, puni barovi, a vikend još ni na pomolu. Onda još jedan šok- hostel po pristojnoj ceni u centru, ali bez parkinga, sa posteljinom i peškirima, koji moraju dodatno da se plate, uz nezainteresovanog recepcionara, koga jedva ubedimo da biciklu stavimo u podrum. Od činjenice da parking nigde nije besplatan, a ni jeftin, nam se zavrtelo u glavi i pokvarilo, na kratko, svu onu lepotu od malopre. Kopenhagen je mnogo lep. I mnogo je lep osećaj biti u Kopenhagenu. On je, nekako, dostojanstveno lep. Ne mami slatkoćom, kao npr. Pariz, već postoji, takav kakav je, a ti dođeš i shvatiš koliko je lep.
Danci su prijatni i deluju hiperaktivno u odnosu na Nemce. Život u Kopenhagenu izgleda kao elektro-sving- klasično, a moderno. Električni auti « Tesla» su svuda, Nenad je opčinjen. Umiremo od smeha nakon što u podzemnoj garaži srećemo čoveka koji ne zna da pokrene svoju Teslu. Mi pitali njega da nam pomogne s parking- automatom, a on će nama- Stvarno ne znam, izvinite, al’ da ne znate vi možda kako se pali ovo? Setim se starog Citroenčića kod kuće, i zahvalna sam što je najveća komplikacija, dok njega upališ, gde da udariš da ključ lepo uđe, i malo da zapneš. Mehanika je majka.
Veliki deo puta vozimo pored mora, što će se nastaviti i kroz Švedsku. U nju ulazimo preko ogromnog mosta koji povezuje Kopenhagen i Malme, i vodi preko mora. I kao kad se braniš od babe kad hoće da ti spakuje hranu, insistiramo da nam Kopenhagen ne pakuje svoju kišu za poneti, i ulazimo u sunčanu Švedsku. Kiše je bilo manje nego što smo je očekivali, i više sam se ispržila nego što sam se kvasila. Ali, dani kad je bilo kiše, nadoknađivali su za sve one sunčane. Takav je, ubrzo postao, i prvi dan u Švedskoj. Uskoro sam, iz kratkih rukava, prešla u najtopliju, nepromočivu kabanicu, nepromočive patike (bar je tako pisalo), i sprej koji pantalone pretvara u nepromočive. Mora da je ovako bilo nekad u vojsci, mislim dok jedva gledam kroz kišu, a po koja kola bacaju vodu na pojedine nezaštićene delove mog vanzemaljskog odela. Jednom sam i ušla u neku pumpu dok kiša malo stane, ali vidim ja da to ne planira skoro, a vodim se mišlju- šta ako bude ovako i ostalih dana? Pa sednem i vozim biciklu. A vodim se i adrenalinom. Oslo je na dohvat bicikle. Tog dana me, uglavnom, okupa kiša i vetar, a onda svih ostalih dana (a bilo ih je kroz Švedsku mnogo kao i kroz Nemačku), sijalo je švedsko sunce, šlihtara stara. Bože, razmišljam dok vozim, ovo sunce je takav domaćin kao kad vidiš goste da ti dolaze, pa ih sa terase prvo poliješ vodom, a onda im se kao silno obraduješ, kad ti stignu tako pokisli.
U Skandinaviji nema toliko neuhvatljivih smenjivanja ograničenja brzine, ni toliko kamera. Nenad se opušta. Moja teorija da je južnjački naglasak zarazan kad si mu dugo izložen, potvrđuje se i na Nenadu. Dan je dug, bar do ponoći pa kroz Švedsku svaki započinjemo kasno, a opet stignem da izvozim isti broj sati. Zalasci sunca su neverovatni, kućice i uži putevi, sa ne puno saobraćaja, čine vožnju idiličnom. Svaki dan kroz Švedsku vozim preko sto kilometara, nadolaze emocije, a umor kuca i kuca na vrata, ali ja pustim glasno euforiju i ništa ne čujem. Osećam da će sve da mi vrati kad jednom stanem, i stigne me. Viđamo još životinja pored puta, ali nijednu ne uspevam da fotografišem. Jednom, pred ponoć, uz neko brdo, već na izmaku snage ( jer brda su, nekako, uvek pred kraj puta), ugledam srnu koja se stidljivo pojavljuje iza neke stene, da ne kažem kamenčuge. Ja stajem, raznežena, i taman da je slikam a ona se sakrije. Onda, tako raznežena, uspem da osvojim to brdo. Nenad me zeza kako, od umora, počinjem da haluciniram Bambije. Još izgledam i kao neki nindža jer uveče bude hladno, pa vezujem zastavu oko glave. Ali, tako mi bude toplije i oko glave, i oko srca.
Istezanja nikako ne propuštam, i to bude obično oko ponoći, kad se već smrkne, nasred puta, pored neke šume. Nenad onda otvori vrata, i pusti mi neku lepu muziku. Jednom smo malo produžili vožnju i već se smrklo. Stali smo nasred nekog puta, par kuća se vidi u daljini, ja kažem Nenadu samo da upali poziciju, da ću za čas da se istegnem, a on mi opet pušta klasiku, da me klasično zeza, i u tom trenutku izlazi čovek iz mraka, iz šume, i pozdravlja nas. Meni je srce stalo, a verujem i njemu. To je samo dokaz da ne verujete svemu što vidite, jer da sam ja bila on, u najmanju ruku bi pomislila da se neki rituali izvode tu, usred Švedske, sa mnom koja se tako istežem tu u pola noći, nasred raskrsnice, dok Betoven bruji iz kola. U Švedskoj su ljudi još srdačniji. Čovek na pumpi skoro pa da odbija da nam razmeni pare jer « je mnogo loš kurs». Pitamo ga za put i on nam objašnjava, a posle nas juri sa kartom da nam preciznije pokaže.
Dan pred Oslo spavamo u autu jer, još jednom, pokušavaju da nas navuku da dodatno platimo sve moguće potrepštine. Izgleda da je to nešto normalno, ili da vučeš svoju posteljinu sa sobom, no mi se, još jednom odlučujemo za našu kuću putujuću. Poslednje noći u Kopenhagenu, našli smo, na primer, lepo mesto u marini. Doživljaj i po kad ujutru otvoriš vrata auta, a ispred tebe brodići i more. Ali, ovaj put ja, valjda već umorna, nikako ne uspevam da se odmorim. Stižemo na norvešku granicu, carinik zaustavlja samo nas od ostalih auta, ja ga napadnem lepim činjenicama o ekspediciji, sve to na tečnom norveškom, on biva impresioniran činjenicom da neko priča njegov jezik a ne živi tu, i brzo prođemo. Norveška! Al’ onda i mnogo saobraćaja, i , kako se posle pokazalo, put koji smo odabrali do Osla, sa mnogo malih, bezobraznih i čestih brda. Put koji je definitno lepši po prizorima od onog koji prati autoput, ali koji zamalo da uzme moj mladi život. Poslednjeg dana trebalo je preći najviše do sad- 130 km. Nije nam se to delilo na dva dana, hteli smo da se odmorimo dan pred put na sever, a i da Nenad malo vidi Oslo. To je zvučalo kao lep plan. Međutim, najtamnije je pred zoru, najteže je pred ciljem. Noge nikako da se razrade, bicikla teška poda mnom, stajem na nekoj pumpi da malo napumpam gumu u nadi da će brže da ide, ili da ću bar da postignem placebo efekat, juri me Nenad sa Snikersom, juri da jedem, ne pomaže ništa, ne pomaže ni činjenica da sam u Norveškoj. U glavi mi samo stih iz narodne pesme, « To izusti pa dušu ispusti», pomisao na moju majku, i kako bi bilo glupo da umrem ovde, pred ciljem, bez obzira na simboliku koju bi moje skončavanje imalo.
Sa bicikle, ipak, ne silazim, savladavam brda, stajem ponegde da uhvatim dah. U nekom trenutku, uz neko brdo, samo čujem da iza mene neko viče-,, ajde, ajde, izdrži, još malo pa si na vrhu!” Neki čika se smeje i pretiče me, ali mi i daje blagi nalet energije. Nenad mi je posle priznao da se toliko videlo da se mučim, da je bio na ivici da kaže- ostajemo negde u šumi, i sutra nastavljaš do Osla. A oko mene- nikad više biciklista. Međutim, to što me je dovelo dotle, guralo me je i dalje. U susret mi je išao Nenad zvani Bajs, naš momak koji živi u Oslu, profesionalni biciklista. Za svakog biciklistu koji mi je dolazio u susret, nadala sam se da je on. Razmenjivali smo poruke sve vreme, i jurili se da se sretnemo. Plašila sam se da sam spora, da će mu biti previše kilometara da mi ide u susret, ali stiže ohrabrujući sms- ne sekiraj se ništa, kilometri nisu bitni. Kad se konačno srećemo, ne zna se ko je uzbuđeniji. On je zaboravio jaknu, pa mu Nenad pozajmljuje svoju. I njegova žena je htela da nas sačeka sa šampanjcem kod Opere, ponosa Osla, da zajedno proslavimo, ali smo svesni da stižemo kasno u noć, pa se to otkazuje. U trenutku kad se srećemo, izvezla sam sedamdesetak kilometara. I onda kreću da se nižu poslednji kilometri. Nemam problema da ga pratim, ne osećam umor više. Pričamo i pitam ga svašta nešto o biciklizmu što sam se pitala usput, i šalim se kako je poslednji dan puta pravo vreme da se saznaju te stvari. Vozimo prvo s jednog kraja fjorda, pa sve pored mora, pa kroz šumu, pa opet more, pa se pojavljuju kuće i zgrade, pa ulična svetla, pa poznati delovi, sat je otkucao tri, a mi prolazimo pored merača za broj biciklista i budemo prvi u danu koji su prošli, pa poznati kvartovi, pa miris mog grada iz snova u studentskim danima, pa približavanje centru, svetla, semafori, pa crveno, pa zeleno, skretanje levo, ulazak na plato ispred Opere, pa bicikla koja pada, sa sve upaljenim svetlom, pa suze, pa čestitanja. Trčim sa zastavom kao malo dete, Nenad mi se smeje. Oslo. I od tada, do trenutka kad Nenad i ja vozimo bicikle uz planinu Korgfjelet na severu, sve izgleda kao ubrzani film.
U svakoj sekundi tog filma smenjuju se lica ljudi koji nas dočekuju, stari prijatelji, novi prijatelji, letimo na sever, krenulo je obeležavanje. Na kraju nam je ukazana velika čast da otkrijemo poslednji spomenik našim zarobljenicima. Vreme usporava uz planinu Korgfjelet, uz koju Nenad i ja zajedno vozimo bicikle i njima stižemo do jedne slobode. Slobode da skinemo zavesu sa imena i događaja, i da ona ugledaju svetlost dana, i slobodu da poželimo mir. Mir za njih, i mir za sve nas. I da im obećamo da nećemo zaboraviti. To je nešto što je veće od nas, I zbog čega bih sve ovo ispočetka uradila.
Autorka: Kristina Stamenković
