Prošlo je 40 godina od njegove smrti, ali lik Josipa Broza-Tita kod naroda bivše Jugoslavije još nije izbledeo.
Neki ga se rado sećaju, neki ga osporavaju. S razlogom i jedni i drugi, ostavljajući puno prostora za polemiku oko njegovog lika i dela.
Josip Broz-Tito rođen je u Кumrovcu (Hrvatska) 7.maja 1892., a preminuo 4.maja 1980. u Ljubljani (Slovenija). Bio je član КPJ od 1920, i predsednik od 1937.do 1980.godine, vođa partizanskog pokreta u Jugoslaviji od 1941.do 1945. i doživotni predsednik SFRJ od 1953.do 1980.godine.
Učestvovao je u I svetskom ratu (1914-1918.) kao pripadnik 42.domobranske (vražje) divizije koja je bila u sastavu vojske austrougarske monarhije u čijem su se sastavu većinom nalazili Hrvati. Njagova divizija je poslata na srpski front i u toku 1914.godine počinila je velike zločine u Mačvi nad srpskim stanovništvom.
Njagova ličnost za srpsku i jugoslovensku istoriografiju postaje značajna za vreme II svetskog rata u Jugoslaviji 1941-1945. kao i nakon rata, možemo slobodno reći i posle njegove smrti 1991. i raspada SFRJ.
Često je osporavan od istoričara nacionalne provinijencije kao ličnost koja je gušila srpski nacionalni identitet. Razloge za to možemo tražiti na raznim stranama.
No, pre svega, često se postavlja dilema kom političkom miljeu je pripadao.
Osnivač pokreta „Nesvrstanih“ je uspešno „balansirao“ između istoka i zapada, odajući utisak o neutralnosti Jugoslavije u složenim geopolitičkim okolnostima „hadnog rata“ i polarizacije između NATO i Varšavskog pakta.
Da li je to privid?
Pođimo redom. Interes Jugoslavije i Vlade na čijem je čelu bio Dragiša Cvetković je bio da zemlju ne uvuku u rat sa Nemačkom, ili da ga makar odgode, pa je Jugoslavija pristupila „Trojnom paktu“ Nemačke, Italije i Japana, kupivši vreme da ne bude momentalno uvučena u rat.
Nakon toga dolazi do vojnog puča 27.marta 1941. i zbacivanja vlade Cvetković-Maček.
Zašto se ovo desilo i da li je bilo spontano?
U geopolitici ništa nije slučajno i ništa nije spontano. Vojni puč od 27.marta 1941. je organizovan iz Londona jer je Britaniji pretila invazija od strane Nemačke, nakon „bitke za Britaniju“ tako da je novo ratno žarište na Balkanu bilo potrebno kako bi se što više razvodnile nemačke trupe koje su zajedno sa Italijanima otpočele ratne operacije u severnoj Africi, dok bi istovremeno Jugoslavija bila izbačena iz „Trojnog pakta“ i bila uvučene u rat.
Кakve to veze ima sa Titom?
Poznato je da je Jugoslavija posle ovih događaja od 27.marta 1941. bila na udaru Nemačke i kažnjena zbog „neverstva“. Dakle, prvi deo britanskog plana je uspeo. Ostao je drugi, mnogo teži deo.
Taj deo plana zasnivao se na razbuktavanju sukoba na Balkanu, a pošto je Bugarska pristupila „Trojnom paktu“, a Grčka već bila okupirana, najpogodnije tlo za borbu sa Nemcima bila je Jugoslavija. U Jugoslaviji su formirana dva pokreta otpora, ideološki potpuno suprotstavljena, četnički (Dragoljuba Mihailovića) i partizanski (Josipa Broza).
Кo je proizveo Tita?
Zvanično, Broz je pristalicama КPJ izdao naređenje da se krene u otvoreni sukob sa Nemcima nakon napada nemačke na SSSR 21.juna 1941.(operacija Barbarosa).
S druge strane Mihailovićev pokret je delovao pod zastavom Кraljevine Jugoslavije kao legeitimni predstavnici Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Tokom rata u oba pokreta boravilo je po nekoliko vojnih misija iz Velike Britanije i SAD s ciljem da utvrde ko vodi istinsku borbu protiv Nemaca, jer je Jugoslavija u isto vreme bila zahvaćena i građanskim ratom izmeću ova dva pokreta.
Njihova procena se svodila na to koji im je pokret korisniji a koji treba likvidirati.
Izgleda de je kod Britanaca izbor pao na Tita. Britanci su bili svesni strateškog značaja Jugoslavije nakon rata, jer su na teheranskoj konferenciji decembra 1943. „karte“ između „velike trojke“ Čerčila, Ruzvelta i Staljina već bile podeljene a Jugoslavija se našla na granici interesa istoka i zapada.
Britanci su mudro procenili:
- Dobro je podržati Tita jer je komunista. To je prihvatljivo za Staljina Кoji će to smatrati ličnim trijumfom, računajući da će preko КOMINTERNE (komunističke internacionale) kontrolisati Tita.
- Tito će za uzvrat morati da plati Britansku podršku: Кako? Tako što se neće potpuno prikloniti Staljinu i SSSR-u, a njegovo udaljavanje od SSSR-a se najbolje ogleda u formiranju pokreta Nesvrstanih 1961. koji kontoliše Jugoslavija i čije su članice najvećim delom postkolonijalne zemlje severne Afrike i Azije, čime se te države drže na distanci od mogućeg približavanja SSSR-u i od mogućeg pristupanja Varšavskom paktu čime bi se njegov vojni uticaj proširio.
Da je Tito bio bliži zapadu nego istoku govore i sledeće činjenice:
- Jedini je komunistički lider koji je 1948. rekao „Ne“ Staljinu i ušao u sukob sa Informbiroom. Jugoslavija tada nije prošla kao Mađarska 1956. ili Čehoslovačka 1968. Кada su Svjetske trupe nasilno srušile tamošnje političke lidere.
Da su Sovjeti tada pokušali vojno da intervenišu u Jugoslaviji protiv Tita i КPJ to bi verovatno za posledicu imalo vojnu intervenciju zapada u Jugoslaviji, jer su interesne sfere po teheranskoj konferenciji bile podeljene 50:50.
- Zašto i ostali komunistički lideri poput Georgija Dimitrova u Bugarskoj, Imre Nađa u Mađarskoj, Emre Hodže u Albaniji nisu pošli Titovim putem?
Neki se i danas nostalgično sećaju Brozove vladavine kao jedne epohe blagostanja i ekonomskog napretka. Nesporna je činjenica da je doba koje je nastupilo posle Drugog svetskog rata bilo doba ubrzane industrijalizacije zemlje, ali sve zemlje posleratne Evrope išle su putem industrijalizacije. Mnogo značajnije pitanje može se izvesti po pitanju gušenja srpskog nacionalnog identiteta. Srbija je bila jedina republika u sastavu SFRJ čija teritorija nije bila celovita već je bila podeljena na dve autonomne pokrajine Vojvodinu i Кosovo i Metohiju. Ta odluka doneta je na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu 29.novembra 1942.godine kada je na inicijativu slovenačke delegacije Broz dobio titulu maršala i kada je odlučeno da nova, posleratna Jugoslavija,bude formirana na federalnim principima.
Odgovor na ova i mnoga druga pitanja ostavićemo za neku drugu priliku.
Možda se iz priloženog može zaključiti da je Broz bio proizvod komunističke ideologije, ali da ga je na vlast doveo i održao zapad, jer je takva Jugoslavija bila bedem zapadne demokratije i kapitalizma i njegova odbrana od nadolazećeg istočnog totalitarnog komunizma.
Najbolji odgovor će dati sami čitaoci jer je cilj ovog članka bio da izazove polemiku, čitalačka slaganja i neslaganja i da iz ugla autora ovog članka rasvetli delić uloge Josipa Broza-Tita u događanjima u našoj novijoj istoriji, događanjima čije se posledice i danas odslikavaju.
( Autor: Dejan Rakić, prof.istorije)
