ČISTE ULICE – ČISTA SRCA

Lekcija iz ekologije.

– I ti možeš tamo da napišeš šta hoćeš?

– Da, za banku i pivo mogu da „turim kog ‘oćeš u novine.“ Samo kaži.  

– Pa, ništa. Kad stigneš, napiši nešto da očiste ove ulice.

Blistave ulice u P.  Pa, da. Lekcija iz ekologije, ona najduža, mogla bi da se ilustruje fotografijama ovog divnog grada. Fantastična slika. Ponedeljak ujutro, malo pre 7h. To da su kontejneri puni vidi se po razbacanim kesama oko njih. Kante za smeće, one manje, još divniji su prizor. Čistači ulica će tek popodne proći tuda. A to je kasno.

Ponedeljak je previše ponedeljak i bez prljavih ulica i smeća.

I eto otrova. Kao da malograđanština nije dovoljna.

Tako počne. U početku, na putu za posao ili trčanje primećuješ svaku kesu, papir, flašu. “Malo” ti ide na živce. Posle dvadeset godina, verujem, to se stopi u jednu sliku. Popuni one pospane rupe. Zamagli prozore (prozori su krmeljive oči u ponedeljak, da). Postane ponedeljak. Mrzovolja. Ono što mora, kad već jeste.

Treba da postoji neki pravilnik o noćnim smenama – nedelja na ponedeljak. Da ta dnevnica najviše vredi, skoro kao čisto jutro. Da svi žele tad da rade. Da bar u ponedeljak ulice budu “prohodne” do posla. Do početka. Od početka.

Da, sad će da usledi poređenje prljavih ulica sa smeće – rečima. Fin jedan kliše o tome kako bez razmišljanja pljujemo reči na svoje ulice, na svoje prolaznike, na svoje prijatelje. Kako lepo, sa svih strana, iz(a) svakog ugla zagađujemo svoju okolinu.

Novembar. Početak je zimske slavske ere u kojoj Srbi najviše jedu, najviše se druže i najviše ogovaraju. One koji nisu prisutni na slavi, a na putu do kuće i sve one koji jesu.

Jedna prošlogodišnja slavska večera. Gospođa preko puta mene pokušava da mi dva sata drži pažnju pričom o najefikasnijim sredstvima za čišćenje. Mene sada to posebno zanima. Ja sam udata. Njeno izvrsno izlaganje stalno prekida njen muž. Jer samo ona zna da objasni ko je kome i kako rod tu za stolom. Tih prekida srdačno se prihvata gospođa pored mene. Kad me ne skenira da – li je – trudna – pogledom, objašnjava zašto niko ne voli njenu snaju i jetrvu. Snaja i jetrva nas uglavnom streljaju sa druge strane trpeze. Tamo traje žučna politička rasprava. To je već srpski slavski brend.

Omiljeni deo večeri, kao po programu, pristizanje zakasnelog gosta – gospođa/gospođica ovo mi je treća slava, ne bih da jedem, daj da popijem. Ona je došla da sve razgali svojom pameću i umećem. Žene je, uglavnom, ne vole. Zato što je zgodna, i zato što njen dolazak znači monodramu.  Klasični mučenički motivi. Prvo prikaže jadnu i bednu situaciju za koju je našla fenomenalno rešenje. Onda se sporo, mazeći se, samohvališe. Usput, svaku prisutnu ženu uvredi. Diskretno, da nemaš mesta za odbranu. Psiholozi kažu da je to kompleks niže vrednosti koji se nadomešćuje kompleksom više vrednosti. Ja kažem: “Prijatelju, pročitaj knjigu.”

Da je svaku drugu otrovanu reč prećutala, manje bi se gosti na putu do kuće svađali. Nije ni čudo što su nam kontejneri do vrha puni.

Ne bacaj smeće van kante. Kaži nešto lepo. Eto, tako ja čistim ulice u P.

(Autor: Srbijanka Stanković)