Danas je prvi septembar. Za mnoge učenike našeg grada novi početak, ali ne i za Viktoriju Marković, koja je maturirala u junu. Izuzetno uspešna gimnazijalka Viktorija aktivno je učestvovala u kulturnom životu grada, kao članica Književne omladine Prokuplja i podmlatka Film kluba Prokuplje. Nova školska godina za nju, kao i njene drugove iz odeljenja, počeće u oktobru na fakultetu.
Svoje utiske o prvom septembru “bez nas u školskim klupama” podelila je sa nama.
Zagledala sam se u radni sto. Moje sestre i brat otišli su u školu. Meni sve deluje nekako nestvarno, setno, prazno. Ja danas nisam pošla sa njima. Za mene više škola ne počinje prvog septembra.
I onda shvatam koliko je sve brzo prošlo i koliko sam zapravo ja odrasla. Negde među knjigama sa pohvalama na radnom stolu stoje slike. Slike petog odeljenja generacije ’98. Saginjem se, prevrćem po onim knjigama i nalazim fotografije iz prve godine. One na kojima smo još onako mladi neki sa repovima, sa dugim kosama, neki bez naočara, sa i dalje dečijim osmesima i divnom bezbrižnošću u sebi. Sećam se jelki ispred škole, visokih prozora i dugih hodnika, tada smo bili mali za te hodnike i nismo bili ni svesni koliko smo žurili da prerastemo te hodnike, a nismo trebali.
Danas nećemo dobiti raspored časova, koji će nam se menjati tokom godine nekoliko puta. Nećemo birati mesto i sa kim ćemo sesti, po mogućstvu da to ne bude srednji red. Nećemo kupovati velike i teške sveske iz matematike, niti gledati u naš uramljeni periodni sistem. Neće biti škripanja stolica, gađanja kredama i stajanja u hodniku. Zasigurno neće biti išarana tabla kredama u boji sa časova fizike, ni one muke sa ispiranjem sunđera. Neće biti negodovanja na časovima fizičkog, jer je hladno a ipak igramo napolju, ni dežuranja, ni odmora, ni bežanja, ni ponavljanja lekcije… bilo koje lekcije.
Gledam sliku sa mature. Mi drugačiji, veći, odlučniji. Odrasli. Sijamo, u svom najsvečanijem izdanju. Toliko smo malo rekli za ove četiri godine, i koliko god da smo pričali opet smo rekli malo. Sve te naše šale, doživljaji sa ekskurzije, naš smeh niko neće umeti da ponovi.. Doći će druga deca koja neće imati naš smisao za odgovaranje, prepisivanje, snalaženje, odlaganje kontrolnih i učenje. Neće znati sve latinske poslovice napamet, neće ih zanimati ruske bajke, niko od njih se neće truditi da prevede nešto sa francuskog, niti da nauči našu istoriju, kulturu i običaje.
Čitam sad na raspustu dosta, jer kažu da na fakultetu neću imati vremena, skupljam misli velikih ljudi koje ću negde u toku godine izvući i u skladu sa delom reći na času srpskog. Ali na posletku nestalo je i to. Ne postoje više dugi časovi srpskog jezika, niti postoje lektire koje su nam zadavale muke, ni oni pismeni zadaci koje na kraju svi napišemo dobro. Nećemo se brinuti oko filozofije i sociologije, pogotovo ne oko ustava, mada opet, kako ko. Neki će od nas verovatno brinuti.
Očekuje nas neka viša matematika, teža od ove naše, očekivaće nas drugačija tehnologija, mnogo bolja od one koju smo mi imali, drugačija logika, psihologija i uopšteno drugačiji pogledi na svet. Drugačiji mi. Zreli, odlučni, možda pomalo nesigurni u svoje korake. Odavno prevazišli slike iz prve godine i skoro one duge hodnike na nekim nepoznatim spratovima života. Na novim spratovima života.
Vraćam slike i zaklapam knjige. Pakujem ih u kutije i odlažem u drugi deo kuće. Valjkom nanose drugi sloj boje na zidove moje sobe. Nema više onih mrlja koje su me pratile kroz srednju školu. Poskidala sam sve postere, poruke ohrabljenja koje sam kačila na zidove i čudne ukrase koje sam pravila. Prvi septembar polako prolazi, za nas raspust i dalje traje, a onda, za mesec dana odlazimo u neke nove učionice, u neke strane hodnike da grebemo po njima i urezujemo nove pobede i poraze, nove želje i nade koje će se roditi u nama. Izmamiće nam osmeh zasigurno neki pokret, boja, miris, dodir koji će nas podsetiti da smo imali četiri divne godine koje koliko god da traju opet budu dovoljno velike da stanu u sve delove našeg sećanja.
Autorka: Viktorija Marković
