Prohujaše godine, pre 18 godina, mene kao taze penzionera i Aleksandra, njegovog ujaka kao dete od 7 godina, rođenje Danilovo zateče u Sokobanji… Ja se na brzinu počastih sa 2-3 piva…..
…Evo njegovog ujke, evo Miloša, evo mu drugara Riste … pršti Zaječarac, oznojile se flaše, a njima malo što piju nego i pevaju da isteraju pamet nama ostalima. Tu mu i društvo pravi jedna curica lepotica, ne smem da je niti slikam, niti kažem kako se zove- … nešto mi se unuk pirga…
A baka, za koju je Danilo mislio da mu je majka gleda i čudi se žena šta se napravi od onako finog deteta. Pitali Danila:
– Kako ti se zove majka ?
– Baka!!
– Ko te rodio?
– Baka !!!
I istina je, bez sumnje tako smatrao.
I tako godine lete, unuk mi više nije dete, imao je i deda muke sa njim, samo dvaput mi je kola oštetio, pa malo mu sa jednim vratima što pokušao da nešto banderu prepravi, nego i drugim da ih dokusuri, pa ponovo mi polomi retrovizor skorijih dana.
… pa sam i u tehničku školu išao na poziv prosvetnih vlasti, a on me slika i zeza. Grdan razredni ne zna šta će sa budalom! Što zbog izostanaka, što zbog loših ocena a ja ga ubeđujem da ga nekako propuste. Šta da rade ako im ostane još jednu godinu? I moj unuk završi školu sa peticom za diplomski.
… moram da kažem da sam ga više pokudio nego što je takav bio ali tako sam mu obećao!
Moj unuče, deda te voli najviše na svetu, seća se deda tvojeg prvog koraka, tvoje prve reči. Seća se tvog prvog nestrašluka… ali ti si dedin unuk i deda ti sve oprašta, želim ti uspešan život. Želim ti da ideš putevima sreće, ljubavi i dobrote.
… od dede, bake, majke i svih nas nisi mogao ništa loše da naučiš, poštenje je kod nas na ceni…. bez sumnje želim da imaš pošten život, da te svuda pohvale kao dobrog čoveka, to ostaje, ljudi se po tome među sobom razlikuju.
Moj unuče, izmenjene su vrednosti života, nije sve u materijalnom životu, vidiš kakvi su to ljudi, budi čovek.
…. i neka te deda sa nebeskog svoda gleda kada sa svojom decom i unučićima , gaziš putevima sreće….
Srećan ti 18. a još i nekoliko puta po toliko rođedana!
Autor: Zvonko Prelić
