Deca praznih džepova i pogleda u prostoru punom elektriciteta najavljuju nelagodu za sve – njihov uzrast, doba dana i života, mesto na kome se predstava odigrava (dečije pozorište). Prostor iza zavese, pun roditelja mladih glumaca, odiše neprijatnošću telesnih isparenja. Obučeni u strogo večernju toaletu usred dana, izbezumljeni mama i tata strepe kako će njihovo mezimče odigrati dodeljenu ulogu i koliko će trajati aplauz, kad se sve završi.
Zavesa se diže. Pozornicom šetaju demoni. U jednom uglu, u dubini tame, zalutale duše čekaju da se odmore od ne zna se još čega. Nasred scene krevet u kome bolesni desetogodišnjak još nije odlučio hoće li da živi ili ne. Nema nikoga da potvrdi ili negira njegovo trenutno stanje.
Drugi glumac, sličnih godina, obučen u uniformu lekara obraća se ležećem: „Ako planirate da živite, molim Vas, činite to u tišini, bez pompe i talasanja. Ćutanje ima cenu.“
Slabašnim glasom, pokušavajući da mu da snagu, živoumirući mrmlja: “Moram li protiv sećanja da bih udovoljio vašim zahtevima?”
Lekar, uz preteći osmeh, pokušava da ga uteši: „Ništa nije obavezno. Ovo je demokratija. Imate izbore i na njima se izjasnite.“
Nelagodu prekida devojčica sličnih godina ili par godina starija, obučena kao poslovna, mlada žena tridesetih godina. Istrčava na scenu bez znanja režisera, van scenarija i traži sebe u mizanscenu.
Našavši se na udarnom mestu na pozornici, strže besno komade svoje uniforme i ostaje u helankama i majici žarkih boja, od kojih trepere pogledi i cela sala dobija novo osvetljenje.
Izgovara tekst izvučen iz pobune protiv predstave, roditelja, publike, 21. veka: “Budite ljubazni, spakujte se i što brže možete krenite u, maaaateriiiinu. I ne zaboravite – Vi ste nas ovakvim napravili. Vaši televizori, kompjuteri, video igre, sloboda mišljenja i delanja obrađena merama vašeg novca.
Okreće se prema zbunjenoj deci glumcima, koja u buljuku preneražena drhte na sceni: „A vi, budale, marš iz eksperimentalne škole. Bežite sa LGBT časova. Kad izađete, nadam se da će početi iznenadni pljusak. Izujte se i gacajte blatom, ako ga asfalt još nije pojeo. Nije ovo ni Hičkokov studio, ni ordinacija u “Lazi Lazarević”. Izbacite na smetlište igračke dobijene za rođendane. Uništite baterije iz njih. Ako smo već u getu, ponašajmo se u skladu sa svojom sudbinom. Pevajmo životu. Ne pristajmo da nas zloupotrebljavaju za sticanje novca i poremećenih vrednosti slave.“
Obraća se potom režiseru, svom profesoru ne zna se čega, koji je nevoljno morao da izađe na scenu. U mizanscenu ga nije bilo, osim na kraju predstave da uživa u aplauzu: „A ti, umišljeni umetniče, zavuci se u svoju mišju rupu i glođi ostatke smisla koji si od nekud prepisao. Hajde, gubi mi se iz vida.“
Ne znam ko je naučio devojčicu – glumicu ovim rečima. U jednom trenutku učinilo mi se da je ona moja inkarnacija iz vremena kad sam umrla, videvši kako je globalizacija progutana kao PLACEBO tableta protiv surovo eksperimentalnog života.
Autorka: Zorica Perović Prentić
