Ulaze i sedaju. Daju znak čoveku pored. Počinje Gaudeamus. To je to. Setila sam se, pevušila dok smo svi stajali i slušali, u prepunom amfiteatru, pesmu koju sam pevla sa horom. Na kraju četvrte morala sam da vratim haljinu koju sam dobila u prvoj godini. Tada je imala crvenu traku sa belim cvetovima. Kada sam je vratila imala je krem traku sa crnim šarama. Moja haljina. U kojoj sam osvajala nagrade, pevala na koncertima, priredbama, ceremonijama, je drugačija. Više nisam ista ja. Više nije ista ona. Aplauz. Sedamo i slušamo govore.
Aplauz. Vrpoljimo se, čekamo da se završe i ne tako dugi govori kako se nama čine. Pa flauta i gitara. Pa govor. Pa flauta i gitara. Pa napokon dodela indeksa. Izlaze najboljih deset. Pet sa građevine. Pet sa arhitekture. Škljoca fotoaparat. Zbunjenost i nestrpljenje.
Mešaju mi se misli. Uporno beže. Pala mi je na pamet jedna pesma, uči se u petom razredu čini mi se, kaže “Bliži se, bliži leto, u duši već ga slutim…” Ja zaista ne znam da li će meni fakultet biti leto koje će biti blago, ono najlepše iz mog detinjstva, ono koje sada viđam samo na severu ili će mi biti paklena vrućina. Sluti moja duša da će to leto biti jako promenljivo. Sutra ću kupiti nove trouglove, olovke i ogromne listove i fasciklu za njih. Odmeravaću i prelaziću prstima po prostorijama svoga života da nađem inspiraciju za projekte. Čudne, nove, do sada neviđene, u prvi mah neizvodljive, jedinstvene i pre svega moje. Plašiću se da ne pocepam svoje ideje preteranim brisanjem i prepravljanjem. Trudiću se da ne umrljam listove nepotrebnim, smešnim i kič karikaturama. Upijaću i najmanju tačku na horizontu, samo da osetim čaroliju koju mi donosi ovo leto.
Zaljubiću se. U one ruke koje me ispraćaju do samog ulaza u zgradu. Opet ću se zaljubiti u njih kada mi u pauzama budu donele kifle ili samo svrate da me zagrle. Držaće me čvrsto dok ovo leto moga života ne bude gotovo, a i posle, kada počne drugačije smenjivanje godišnjih doba. Ja sam danas kupila rapidograf, akvarel i neke knjige iz mehanike. Ne znam još koliko imam do raspusta, ali mi je drago što je fakultet napokon počeo. Ništa nije izmenjeno u mom životu. Osim pogleda, novih lica i neke nove, nepoznate volje. Šta li se sakrilo u njoj, ja još uvek ne znam. Samo bih volela da potraje.
U mojoj horskoj haljini bila sam i predsednik i druga osoba i nekako bolja. Danas nemam tu haljinu u ormanu, jer nikada nije bila moja. Sve su to samo lepi trenuci koje ću ja nositi u ovim svojim rukama. Dok se ja za sebe više ne brinem. Uzela sam indeks i na tim stranicama će u svakoj vijugi slova ili broja biti ispisano nešto drugačije nego što sam navikla. Biće ispisani veliki i mali trenuci moje mladosti. A ispred će me uvek čekati ruke koje će me čuvati i bodriti. Kao onog aprila kada sam prvi put zakoračila ispred mog fakulteta.
E pa zdravo, GAF. Napokon se upoznajemo. Pružiću ti ove reči kao znak pozdrava koje upućuje na početak nečeg velikog. Ne boj se. Neću dalje od tvojih zidina. Biću tu negde u nekom ćošku tvog bića i polako ću da rastem, a možda i prerastem te tvoje spratove i holove. Znam da će to biti jedno dugo leto. Dozvoli mi da ne bude teško. Neka bude moje. Zvanično moje. Blago i pomalo neosetno. Neka nam je sa srećom. Meni i onoj devojčici koja će nositi horsku haljinu.
Autorka: Viktorija Marković
