Kapetan prve klase, Svetozar Kovačević (62) iz Prokuplja, jedini je 1999. godine preživeo bombardovanje od strane NATO-a u tadašnjoj komandi, odnosno podzemnom skloništu Treće Armije Vojske Jugoslavije u kuršumlijskoj kasarni. Tada, tog 24. marta pre jedanaest godina, tri “tomahavk” projektila probili su armiranu ploču u dubini od šest metara i usmrtili 11 oficira.
– Tog, 24. marta pre jedanaest godina sedeli smo u kancelarijama podzemnog skloništa u kuršumlijskoj kasarni, razgovarali opušteno, šalili se, ne sluteći šta će se dogodiditi. Oko 20 časova začuo se udar od koga se prostorija zatresla. Stigli smo samo da se pogledama. Već u sledećem trenutku usledila je strašna eksplozija i ja sam poleteo uvis. Kao da sam leteo u nekom bezvazdušnom prostoru. Pre nego što sam pao u nesvest, pomislio sam šta li je sa sinom koji je u Beogradu. I nakon toga, zapitao sam se: “Da li je ovo moj kraj”? – kaže Kovačević.
U prostoriji podzemnog skloništa u kasarni “Toplički ustanak” u tom trenutku nalazila su se 11 oficira. Tri krstareće rakete pogodile su pistu ispod koje se nalazililo sklonište. Rakete su probile šest metara armiranog betona. U skloništu su svi bili mrtvi osim kapetana Kovačevića koga je od saline eksplozije detonacija izbacila izvan skloništa.
– Osvestio sam se ponovo u kuršumlijskoj bolnici odakle su me transportovali u Vojnu bolnicu u Nišu. Bio sam prvi ranjenik koji je u njoj smešten. Kažu da sam bio sav crn, gotovo ugljenisan. Čak me ni rođeni stric nije prepoznao kada je došao da me obiđe – kaže Svotozar koji je u Vojnoj bolnicici u Nišu ostao narednih mesec dana.
Lice, ruke, noge, praktično čitavo telo Kovačevića je bilo izgorelo. Iz glave i ruke virili su geleri. Neki od njih ostali su i danas. Nakon više operacija, Kovačević se opravio.
– Trebao bi da budem srećan jer sam jedini preživeo. Međutim, i danas žalim za drugovima koji su tada poginuli. Sanjam ih. Kao i tu strašnu eksploziju, da letim kroz vazduh. I onda se probudim u znoju. Ostale su psihičke posledice, pa i nakon jedanaest godina od tada moram ponekad da popijem lekove za smirenje – objašnjava naš sagovornik.
I dok zamišljeno stoji nad kraterom u kuršumlijskoj kasarni gde porodice stradalih pale sveće, kaže da je više puta pokušao da uđe u ostake podzemnog skloništa, ali da je uvek zastao na ulazu.
– Odseku mi se noge tada. Oblije me hladan znoj. Jednostavno stanem kao ukopan. Nikada više nisam mogao da uđem u skolonište, a verovatno to nikada neću ni uraditi iako svake godine dolazim da odam poštu mojim stradalim drugovima ovde u kuršumlijskoj kasarni – kaže Kovačević
