Omiljena replika iz neke predstave mi je „Ipak je ovo samo pozorište…“, zato što je samo u pozorištu sve dozvoljeno, a život je ipak nešto sasvim drugo, ovako za Top novosti počinje priču glumac Ivica Ilić, koji je nedavno obeležio 25 godina glumačkog rada.
Međutim, život je našao način da nagradi sve te pozorišne godine, pa je tako, uz aplauz publike, erupcija osećanja snašla glavnog glumca u predstavi „Da li je to bila ševa?“ kada je prikazan film iznenađenja koje su mu pripremile kolege.
Četvrt veka na daskama koje život znače za Ivicu Ilića proletelo je u radu, upornosti i želji da bude svoj. Iako nije imao uzora, od svih ljudi sa kojima je radio ponešto je naučio, a kaže da je možda najveći uticaj na njega imao Hranislav Dragutinović.
– Nikad nisam želeo da ličim ni na jednog glumca da to ne bi ispalo smešno. Ipak je najbolje kada je čovek svoj i dostojan sebi. Opet, da bi se opstalo u bilo kom poslu, prvenstveno treba da se voli to što se radi, da se bude uporan, da se dosta odriče raznih zadovoljstava, da se posle neuspeha ne odustaje. – kaže Ivica.
Prvi put je igrao 1993. godine u predstavi „Historijski boj“ i sa osmehom se seća kako njegovim roditeljima nije bilo jasno gde svakodnevno provodi toliko vremena, a da to nije posao.
–Amaterizam u maloj sredini je vrlo često nosilac kulture u toj sredini. Nažalost, mnogi amateri odustanu od svojih ljubavi baš zbog toga što ih sredina smatra amaterima, nekvalifikovanima i vrlo često ne odaje priznanje njihovom radu, što i najjače ljude može da slomi. Ali, kada je amaterski rad priznat, onda to iznedri dugotrajan staž, ostanak i opstanak. Teško je biti amater kada se nema zaposlenje. Najteže mi je bilo na početku kada sam imao problem objasniti roditeljima gde i zašto provodim dva tri sata dnevno, svaki dan, a pri tom se to ne plaća. – priča nam Ivica.
Posle „Historijskog boja“ predstave su se samo nizale, pa je tako igrao u „Antiprohibicija1. i 2.“, „Kraljevski festival“, „Čija si“, „Srpska drama“, „Sveti Georgije ubiva aždahu“, „Putujuće pozorište Šopalović“, „Hamlet iz Mrduše donje“, „Ratko i Julijana“, „Mala srpska komedija“, „Arizani“, „Iza kulisa“, „Kaskader“, „Udovičko kolo“, „Ana je čekala“, „Da li je to bila ševa“.
– Ne mogu da kažem da je neka uloga obeležila mene, mislim da sam još mlad za tako nešto možda se za sledećih 25 godina i nađe uloga koja će me obeležiti. Ipak, mogu da izdvojim najdražu ulogu, to je uloga Milana Srećkovića iz „Srpske drame“. – kaže Ivica.
Veliku podršku Ivica ima u porodici, a posebno u supruzi Ljiljani, sa kojom se dva puta našao u partnerskoj ulozi i na sceni, prvo u „Kraljevskom festivalu“, a onda dvadeset godina kasnije u predstavi „Ana je čekala“.
– Nekad porodica trpi zbog pozorišta, ali kada se desi aplauz na kraju predstave sve se zaboravi. Imam sreće što se moja supruga takođe bavi umetničkim radom, pa razume moja odsustvovanja. – kaže Ivica.
Ipak, ovoga puta, čak je i supruga Ljiljana bila na „zavereničkoj strani“ i sakrila od njega da mu se priprema iznenađenje. Direktorka Doma kulture i njegova partnerka u predstavi Tijana Petrović uručila mu je zahvalnicu, a kratak film posvećen ovom umetniku dirnuo je prokupačku publiku.
– Stvarno se nisam tome nadao. Ostao sam bez reči. Ja sam samo običan čovek koji voli pozorište, ali priznajem da je lep osećaj kada te priznaju u svojoj sredini. – iskren je Ivica.
Pogledajte kratak film posvećen ovom umetniku.
Tekst je napisan u okviru projekta „Čuvari kulture”, koji se sufinansira iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
