Kao kad biraš u knjižari hemijsku olovku dugo praviš izbore, raspinješ sitnice kao kakve zločince i potpisuješ sebi ko zna kakvu kaznu ako pogrešiš, za neispravne poteze.
Ludački želim da odgrnem svoju kožu i da se sve stege pokidaju, srce raširi i reči oslobode. Ništavno je ćutanje . Mučki trpim da nemam. Zašto je čovek osuđen na teror nad sopstvenim mislima? Zašto se svakog jutra gušim gutajući maglu?
U nepregledno jutro hitrim potezima oblačim pažljivo biranu garderobu i najbolje cipele koje imam. Kao da danas nije isto što i juče. Neprestana borba i čežnja za inovativnošću. Govorim sebi da današnji dan mora da bude drugačiji od prošlih. Tražim smisao za prazninu koju osećam. Saginjući glavu od stida zbog reči koje više ne biram – kažnjena za pogrešne stavove u sopstvenom nemiru. Svakoga dana govorim da prođe kao slučajni vetar ono što me tišti. U snu vragovi izvlače ispod mog čaršava mene drugu, drugačiju, posesivniju i neiživljenu.
Moj način da pobedim nemire su reči, drugima nerazumne, meni oslobađajuće.
Zašto misliti o „drugima“? Oslobodi svoj um, telo i srce i pusti dan da zablista sopstvenim ruhom i odnese te makar i tamo gde najmanje želiš!
Ne vodi polemiku sa sobom i budi konkretan u odabiru olovki!
Ivana Đurković
Književna omladina Prokuplja
