I gde je taj Peking?
To je tamo gde su džabe satovi. I u Školi za manire.
Devedesetih smo gledali kako se “pevačica u povoju” instant obrazuje – “ Francuski, klavir, geO grafija.” Bilo je urnebesno smešno. Tim pre što joj je “vaspitač” bila Katarina Andjelić Cakana. Ko je mogao da pretpostavi da će biti onih koji će to ozbiljno da shvate?
Sad više ne iskaču na televiziji – one su televizija. Da mu ga damo malo po komentarima, mis’im, deskripciji. Duga kosa – kratka suknja (ako je uopšte obukla suknju). Pravoslavlje i Srpstvo u filozofiji pesama – dolazi do izražaja na obnaženim grudima. Ona je estradna umetnica. Njena muzika je njen izraz, njena bit. Ali opet, u intervjuu, od manira sve zavisi. I imidž, i tiraž, i tezga! “Pevačica u povoju” mora nešto i da kaže, a krasi je memorija zlatne ribice – petnaestosekundno pamćenje termina iz Vujaklije. Toliko je potrebno da se izgovori “komplikovana reč”. Razumevanje istih blisko kao Hegelova dijalektika.
Instant vaspitanje ili blaziranje podrazumeva sticanje nekih osnovnih znanja. Da se gospođica pevačica ne zbuni kad joj postave neko ozbiljno pitanje. Ono kao: “Šta volim da jedem?” Ili: “Koji ti je omiljeni filozof?”
Odjedanput sve postaje transcendentno i imanentno, veruje se u Boga i Srpstvo (jer to publika voli). Nakaradni strani izrazi se umeću u rečenice da popunjavaju rupe, jer je balon od žvake premali. Nije to ništa teško, može za jedno prepodne da se “izvežba”.
Jednom kad se otkrije, fenomen izblaziranog ne prestaje da iznenadjuje i začuđuje. Najneverovatiji izrazi i šklopocije od rečenica izlaze iz jarko nakarminisanih usta. Sve su te reči prazne, kao i glava u koju su nasađene instant i privremeno da iz nje izađu u što kraćem roku. Nema tu jednostavnosti, otmenosti, spontanosti.
Niko to nije bolje rekao od Cakane: “Znanje, to je prava dimenzija jednog čoveka. Tu se sve ogleda.”
U blaziranju se ogleda naše ”društvo u povoju koje tek treba da se razvija”.
Koga posebno zanima problem – ovo je samo uvodno slovo o blaziranju, preventivno izvinjenje i pozdravna poruka.
Ovo nije govor mržnje, ovo nije čak ni govor osude. Ovo je nekoliko redova o tome da živimo u ogledalu, onom iskrivljenom, onom koje vrednosti i dragocenosti smanjuje, a minorne stvari groteskno kruniše i postavlja na pijedestal. Možda nekog zagrebe u grlu od podsmeha u prahu – ali to je podsmeh za društveno uređenje, za našu okovanu slobodu koju nam prodaju sa mašnicom i u ukrasnom papiru, za nedostatak novca gde je neophodan i za njegovu neverovatnu sumu gde gubi svaki smisao, a luksuz preoblači u kič.
Ali nema podsmeha za “blazirane”. Blazirani samo žele da znaju – ne, da budu pametni, obrazovani u intervjuu. I da se to desi za dva sata. Ubrzano. U okviru “kursa”. Nisu oni krivi što ne znaju da je to malo nemoguće. Kad se malo bolje pronikne u suštinu problema, ipak su to inteligentna bića, svesna svog neznanja: “Znam da ništa ne znam.”
Sokratovski, nema šta.
Otud i naglašena sveprisutna svest o vlastitim sposobnostima.
Anka Crnotravka može da napiše knjigu za 2 sata. Jer je tako u mogućnosti. Kao oni simpatični Majurčani što su ’99. čuvali most: „Ovaj most ako sruše, mi možemo da ga sagradimo za tri sata.“
Tako su izblazirani, i oni pre njih sve srušili. Tako su bili u mogućnosti – da nam uzmu sve mogućnosti. Ostavili su nam samo jednu – predavačku.
Lekcija prva: “Izvinite, znate li da čitate?”
Srbijanka Stanković
