Ja nisam običan čovek. Ja sam majka.

Trudna sam i zaista mi ne treba ljubav i nežnost okoline. Ja sam ljubav. Ali ne razumem zašto ljudima nema ničeg slađeg od toga da uvrede hodajuću hormonsku bombu u 9. mesecu. Ženu koja u sebi nosi još jedan život. Ženu sa dva srca.

– Pogledaj, molim te! Nema da obuče neku haljinu nego se utegla! Idu kao krmače kroz grad!

Ovako razgovaraju tri bakute na klupi u parku kad vide trudnicu. Trudnica, 9. mesec, a obukla trenerku i patike? Kako nedopustivo!

Nedavno mi je drugarica rekla kako nema ničeg čarobnog u trudnoći. Nema ničeg magičnog u telu koje se menja, karlici koja se širi, gorušici, povraćanju, grčevima i oticanju. U ljudima koji stalno nešto komenatrišu.

– Sve te boli i non stop piškiš. Nema ničeg lepog u telu koje se odjednom nadulo kao balon! – kaže mi ozbiljno i ljuto, pošto se po treći put vratila iz toaleta.

– Pa, da. Trudnoća, to je samo voda! E, da i dete. Život. Čovek. Mali čovek u tebi koji je slučajno osetio to tvoje negodovanje i za pet minuta će te ponovo  poslati u toalet!

Smejemo se. Šta bismo drugo. Jer to smo mi: trudnice. Krmače koje šetaju kroz grad.

Trudna sam i zaista mi ne treba ljubav i nežnost okoline. Ja sam ljubav. Sa tom mučninom, gorušicom i otečenim zglobovima. Ne treba mi da me neko propusti u redu u pošti, ne treba mi da mi neko ustane u autobusu, ne treba mi da mi se smeškaju na kasi. Ali mi ne treba ni ovo „krmača“ oslovljavanje.

Haljine umeju da budu poprilično zgodno odelo. Kad nije hladno i kad ne moraš da obučeš unihop koji te (gle, slučajnosti) steže. Uz haljinu treba da obuješ nešto ženstveno – cipele na štiklu ili baletanke. Ali (gle jada!) to se uopšte ne slaže sa bolovima u donjem delu leđa. Ali to je bio moj izbor, zar ne?

Jednom se jedna fina (i sigurno) umorna žena vraćala s posla gradskim prevozom. U isti autobus je ušla trudnica. Moja sestra. Gospodin koji je stajao pored je zamolio da ustane.

– Da joj ustanem? A što?

– Ne da „joj“ ustanete, već da ustanete trudnici.

– Trudna je, pa šta?! Njen izbor! Nek stoji.

I tako je moja trudna sestra stajala u gradskom prevozu do poslednje stanice. Jer je sama kriva što je trudna.

Mene su uvek propuštali u redovima – na kasi, pošti, u Domu zdravlja.

– Hajdete Vi prvo. Trudni ste.

Uvek bi mi bilo neprijatno, zahvaljivala sam se do neba i klanjala do zemlje. Sve dok jedan gospodin nije rekao da neće da me propusti. Kaže: ja sam namerno trudna da bi me puštali u redovima. On je star i on isto čeka. Neće da se pomeri.

Nikad mi nije bilo neprijatnije u životu. A onda sam shvatila: pa ja i jesam namerno trudna! Ali sigurno ne zbog sigurnog mesta u gradskom prevozu i bržeg plaćanja računa u pošti. Ja jesam namerno trudna, jer je moje telo čarobna kolevka u kojoj raste san. U mom stomaku raste čovek, kao iz zrna magičnog pasulja, stiže do neba, do duge, do nezabeleženih visina.

Šta me briga za vaša sedišta u gradskom prevozu? Šta me briga za vaše potrošačke korpe i mišljenja o odevanju trudnica?

Ja nisam običan čovek. Ja sam majka. Ja sam NAMERNO majka. Trudna. U trenerci i patikama šetam kroz grad i besramno plaćam račune preko reda.

U potpisu,

Žena sa dva srca.

Izvor: Lola