Julka Kuzmanović Cvetković:  Oduvek sam želela da ispričam priču

Nemoguće je pisati o izuzetnim ženama grada Prokuplja, a preskočiti onu zbog koje se u celom svetu čulo za Toplicu i neolitsko naselje u Pločniku. Arheolog Julka Kuzmanović Cvetković je pokrenula jednu zanimljivu priču i učinila nauku dostupnom i razumljivom svima bez obzira na uzrast i obrazovanje.

Želja da oživi neolit i približi praistorijskog čoveka čoveku današnjice vodila je prethodnih 40 godina u svakodnevnom naučnom istraživanju. Iako se pre mesec dana zvanično penzionisala, kaže da tek sada počinje stvarno da radi. Razgovarale smo neposredno pred njen polazak na teren i još jedno iskopavanje o počecima, studijama u Beogradu i oživljavanju neolita u Pločniku.

Arheolog sasvim slučajno

Kada je kao vukovac kuršumlijske gimnazije predala dokumenta na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Odseku za arheologiju, nikome nije bilo jasno zašto se opredeljuje za zanimanje bez perspektive, a može da izabere šta god želi. Međutim, već na prvoj godini studija, Julka je znala da je izabrala pravi poziv za sebe.

– Leto pre fakulteta imala sam priliku da gledam kako rade arheolozi na Crkvi Svetog Nikole u Kuršumliji i gospođa Mirjana Ljubinković. Vrlo je bitno da se kaže gospođa Ljubinković, jer je ona bila gospođa naučnica. Ona je izgledala kao žena koja je pošla na pijacu. Nosila je papuče i čarape njenog muža, nosila je cicanu haljinu koja se kopča napred, neki prsluk. U rano jutro je umela kad prođe kroz rosnu travu da nakvasi noge. Ali ona je bila žena koja je umela beskrajno lepo da govori o tome šta radi, koja je vrlo lepo vodila teren. Par puta mi je objašnjavala šta ona radi i meni je to bilo fascinantno. Bilo je fascinantno, zbilja! Ali ja sam najpre želela da upišem arhitekturu. Međutim, dete iz provincije nije znalo kako da se spremi za ispit. Prosto nisam znala da je to toliko ozbiljno. U to vreme nije bilo dostupno nama iz unutrašnjosti ono što je bilo dostupno Beograđanima. Pošto nisam prošla prijemni, razmišljala sam šta sledeće i nekako mi je arheologija bila najbliža tome kako sam ja zamišljala svoj posao. Sećam se kad sam otišla da predam dokumenta da mi je sekretar rekao: „Ti si blesava!“ Kao vukovac sam mogla sam da upišem šta god. Međutim, nisam pogrešila. Radeći ovaj posao shvatila sam da je to prava stvar i ono što sam stvarno radila sa strašću. – priča Julka.

Predavanja je volela od početka studija, a odlazak na teren i prva iskopavanja posle treće godine pokazala su joj jasno da je izabrala pravi poziv za sebe. Na terenu je provela i celo leto nakon diplomiranja, te se direktno sa mesta iskopavanja javila na prvo radno mesto – Narodni muzej Toplice.

Prva žena arheolog u Toplici

Kada se po završetku fakulteta zaposlila u Narodnom muzeju u Prokuplju zvanično je postala prvi arheolog u Toplici. Međutim, upravo zbog toga što je došla u sredinu u kojoj pre nje nije bilo arheologa, tih prvih radnih godina nije uvek mogla opravdati odlazak na iskopavanja, to je bilo „previše neobično“. Umesto toga, godinama je odlazila na seoske sabore, upoznavala lokalno stanovništvo i etnologiju kraja, otkrivala gde ima arheoloških ostataka i sticala poverenje meštana, a sve sa namerom da joj dopuste da kasnije istražuje i proučava taj teren.

– Kad zamišljaju arheologe ljudi uvek imaju dve slike. S jedne strane im je u glavi Indijana Džouns sa šeširom i lulom, a onda su tu ti neki arheolozi što nešto kopaju i čeprkaju. Međutim, to čeprkanje, to je samo delić posla. Objasniti šta ste iščeprkali, to je posao. To je glavobolja. Iskopavanja su zanat, dobar zanat. Mora se biti sistematičan, tu treba da  se beleži, morate imati dobru opremu da bi se zabeležilo sve to što treba, treba biti strpljiv, pažljiv… Ali tek objašnjenje svega toga što smo pronašli, tek je to posao!  – priča Julka.

Kao pobornik celoživotnog učenja, ona se posebno trudila da uvek bude u u toku sa svim dešavanjima u arheologiji u svetu, sa novim instrumentima i tehnologijama.

– Razvoj tehnologije je olakšao rad i učinio arheologiju egzaktnom naukom. Mi smo počinjali sa teodolitom. To je jedna naprava koja meri samo nadmorsku visinu. Sada postoje stanice koje izračunavaju i nadmorsku visinu i poziciju u odnosu na ostali svet, koje tačno pozicioniraju tačku da može uvek da se pronađe. Strašno je bitno da se zabeleži mesto gde je nešto pronađeno. Na osnovu toga se pravi mapa svih nalaza i da svako ko dođe posle nas može to da proveri. Recimo, nekad se zemlja kopala karampovima pa šta se nađe, našlo se. Sad se prosejava. Tim finim prosejavanjem pronalaze se sitni fragmenti. Flotacijom,kad se ta zemlja prelije vodom pa se izaberu ti najsitniji komadi, onda se otkrivaju semenke, otkrivaju se mikroalatke… Ide se dotle da se rekonstruiše život tih ljudi. Finim analizama se sad pronalaze ostaci hrane na posudama, forenzika otkriva otiske prstiju na figurama. Analizom zemljišta u određenim prostorijama se otkriva šta je u tima prostorijama rađeno. Mnogo više i detaljnije se zna o ljudima. Nije svrha samo kopati i iskopati, već videti mu namenu. – kaže Julka.

Arheologija i istorija to je priča

Pored iskopavanja i analize predmeta, Julki je oduvek bilo važno na koji način će svetu predstaviti pronađeno. Govoreći stalno da muzej nije mesto gde mora da je tišina i gde istorija skuplja prašinu, trudila se da sve što otkrije pokaže na zanimljiv i živ način. Ispričati zanimljivu priču, to je bila jedna od najvažnijih lekcija koju je naučila od profesora Srejovića.

– Moj profesor na fakultetu Srejović je pričao čudesne priče i on me je naučio da je to divan način da se ljudima približi istorija i arheologija. Ja sam muzejski radnik koji intretpetira ono što pronađe. Nauka je jedan viši stepen, to su posvećeni ljudi. Malo ih je koji se istinski bave naukom, a mnogo ih je koji se zovu naučnicima. Mnogo je i onih kojima je dovoljno da znaju, a da to znanje ne prenesu. Završe se iskopavanja, oni napišu rad o tome, ali tako da na kraju ni oni sami ne razumeju šta su napisali. Jako je teško približiti arheologiju ljudima. To nisu samo predmeti u vitrinama. Ja sam muzejski radnik koji pokušava da intrepetira istoriju na jedan malo drugačiji način. Želim da me razumeju i ljudi koji nisu iz struke. Oduvek sam želela da ispričam priču. Da ta priča bude potkrepljena činjenicama, naravno, ali da je priča. Da se dopadne i opčini i đake i odrasle. – kaže Julka.

Pločnik – još neispričana priča

Julkina životna i naučnoistraživačka priča može da stane u jednu reč – Pločnik. Iza te jedne reči krije se mnoštvo neispričanih i zanimljivih priča, sve ono što čovek ne može ni da zamisli o svojim civilizacijskim počecima, a nalazi se tu, u komšiluku. Decenije rada, proučavanja, analize i pričanja priče krunu su dobile u projektu stvarnog i živog naziva „Oživimo Neolit –prošlost uživo“. To je ono što je Julka uspela i što i dalje sa uspehom čini – oživljava Pločnik za savremenike.

– Želela sam da podignemo neolitsko nasilje, ali ne samo da ga obnovimo, već da u njemu ima života. Bilo je bitno da se u kuće unese nameštaj, da može da se umesi i ispeče hleb. Ono što sam zamislila i računam da ću doživeti da to i ostvarim, to je da zaposlimo ljude iz sela, da oni dođu tu na posao, ali da se obuku onako kako bi to neolitski ljudi. Ne haljina preko farmerki, savremene cipele, već skroz! Da zaposlimo žene sa decom, koje bi dovele tu svoju decu, da se igraju dok one pristave ručak. I onda kad bi posetioci došli, oni bi mogli da uđu u neolit. Ne da to bude performans za jedan dan kao što sad radimo, nego da bude trajno, da naselje živi. Čovek današnjice misli da je neolit jedno doba divljaštva, kad su ljudi maltene sišli sa drveta, zaogrnuli kožom, u filmovima se to prikazuje malo smešno, malo grubo, malo šovinistički. Međutim, nije tako. Ti ljudi su živeli lakše nego mi danas. Živeli su u skladu s prirodom, uzimali su od prirode ono što im treba. Ono što su odbacivali, odbacivali su na pravi način, konkretno – imali su jame za otpatke. Vodili su računa o svojoj sredini, ako su iz reke pili vodu, onda nisu u reku bacali otpatke. Imali su taman toliko koliko im treba.Veće familije su živele u malim kućama. Kuća im je bila da tu spavaju i da tu čuvaju neke osnovne stvari. Sa stanovišta modernog potrošačkog društva, gde je šifonjer za odeću, gde je frižider? Ništa od toga nije bilo. Dakle, vatra, postelja, hrana! I ti ljudi su naučili kako da tope bakar. Ti ljudi su naučili kako da prave jako lepe statuete, znali su i za modu, i za umetnost. Teško je što nemamo njihove zapise i što ne možemo da proverimo kako su stigli dotle gde su stigli, ali se polako otvara jedan po jedan problem – priča Julka Kuzmanović Cvetković.

Sasvim je izvesno da je jedan od značajnijih trenutaka za Pločnik dolazak britanskih naučnika i zajedničko istraživanje nalazišta. Zahvaljujući Miljani Radivojević, još jednom arheologu iz Prokuplja, koja je prema Julkinim rečima bila kopča sa Univerzitetom u Londonu, dogodine će u jednoj ozbiljnoj studiji celom svetu biti omogućeno da vidi šta se otkrilo.

Posvećenost porodici

Za sva svoja dostignuća i rad Julka „okrivljuje“ ravnotežu koju je uspostavila u svom životu – između posla i porodice.

– Posao je posao. Posao okupira. Onda dođe vreme kada treba poći kući i onda kuća bude prazna. Šta sad tamo? Mora da postoji taj balans. Retki su oni posvećeni koji mogu da žive bez porodice, koji mogu da žive sami ceo život. Ja sebe ne brojim u te, daleko sam od toga. Meni je moja porodica jednako bitna kao posao. Kad treba da biram da li da uradim nešto za decu ili posao, uradiću za decu. Desilo se pre nekoliko dana da su unuci imali krštenje, a ja poziv za naučni skup. Izabrala sam unuke. Niko ne može pobediti unuke. Važno je da se sami ostvarimo i da budemo svesni toga. Ja sam 35 godina supruga i trideset i kusur godina mama, mislim da je jako bitno imati svoj život i dozvoliti onom s kim delite sve da ima svoj život, jer je strašno kad se dve osobe stope u jedno i kad ne postoji individualnost. Bitno je dati slobodu partneru. To znači poštovanje i to znači ljubav.

Posvećenost rodnom kraju

Kao rođena Kuršumličanka, od svog prvog radnog dana 1. oktobra 1979. godine  u prokupačkom muzeju, ona je posvećena otkrivanju tajni ovog kraja. Julka je autorka knjige „Prokuplje – grad Svetog Prokopija“, ali i mnogo naučno-istraživačkih radova i članaka koje voli da deli sa čitaocima. Kao neko ko želi da što široj publici otkrije priču o Pločniku, sve svoje radove objavila je javno na sajtu Academia.edu. Za novosadski portal Korzo pisala je o drugoj svojoj inspiraciji u Toplici – prokupačkoj tvrđavi. Da je utvrđenje na Hisaru za nju bilo nadahnuće, pokazuje tekst „Prokuplje – Brdo Hisar kao tajna“, koji možete pročitati ovde.

Na Hisaru, Pločniku ili nekom drugom terenu, iskopavajući i ispitujući, Julka i dalje neumorno radi na tome da svojom pričom u Toplicu dovede svet.

Tekst je napisan u okviru projekta „Izuzetne žene Toplice”, koji se sufinansira iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.