Vedra strana Srbije
Životni vek provodio Lale iz Trbunja, ne baš posebno bistar čovek, sa promajama u mozgu, ali mulećar i sposoban za džabalučinu i šapolovinu, bez premca. Lale, koji se često obraćao ljudima sa: Srce, srce, … bavio se malo poljoprivredom, često upadao u svakojake probleme, zbog svoje gadne prirode ali umeo je na momente i da bude interesantan…
Tako da je poznat bio u narodu. A nije bilo ispratnice u hotelu “Jezero” u Blacu gde on nezvan nije pristupao, pa i svadbe, pa je često bila dilema dali je sa strane mlade ili mladoženje…. a on samo nezvani gost, nema veze što ostalim mulećarima je otac i deda mogao biti. Ali narod znajući ga, tolerisao ga je.
Imao je ponekad problema i sa organima reda pa su mu se njemu i bratu mu Vuki, obradovali u prokupačkom zatvoru jednom prilikom gde su osuđeni na neku prekršajnu kaznu. Njih dvojica, zdepasti, dozemci, jaki kao bikovi – šake im bile, ako neko zna kao neke vile kojim se u rudniku feldspata koristila za utovar rude – kamenje a može se uporediti i sa ovećim lopatama. Naime, stigla je veća količina uglja za potrebe prokupačkih ustanova i trebalo je to stovariti, a zadesila se neka metiljiva tura osuđenika, pa su zatvorske vlasti bile na mukama. Međutim, kad dođoše ova dvojica na 60 dana zatvora, ljudi rešiše problem.
Žalio mi se posle Lale kako su on i brat celo vreme proveli na železničkoj stanici, samo spavali u zatvoru.
Ovaj uvod je bio neophodan da bi se imalo u vidu o kakvom se čoveku radi. Pardon, još nešto da navedem radi prave slike o njemu. Kad je bilo ono “jurišanje” na neprijavljene televizore, banuše dvojica kod njega kući u Trbunju, – kuc, kuc – na vrata a Lale koji je malo nešto zadremao, izađe na vrata. Oni mu se ljubazno predstaviše koji su i šta su. a on ih priupita:
– Je l’ lajaše ovo kuče na vas? – i pokaza im psa koji je bio u avliji.
– Ma jok. – kažu oni.
Uđe Lale u kuću, uze pušku prelamaču – duuum!!! Presudi kučetu, a oni kud koji!
– Pa zašto te imam nego za ovakve prilike!
I da kažem da nas je u komšiluku u Blacu uveseljavao od marta do decembra jedne godine. Izađe jednog utorka na pijac naš komšija Bane Suvodolac da kupi dva praseta za domazluk i da ih pričuva do novermbra i decembra, i kakve bi sreće potrevi na Laleta kao prodavca, o čemu se kasnije baš kajao, i to propisno kajao. Da je znao kako će proći, od njega kupovao ne bi. Dotera prasiće, dade mu neke savete Lale i ode, ali da vidiš vraga svakog utorka – pazarni dan u Blacu, eto Laleta da proveri i vidi kako mu Bane čuva prasiće. Tu popije kafu, popije nekoliko rakija, po nekad i doručkuje, i gosti se tu svakog utorka. I mi kao komšije, naučismo na dolaske Laletove, i odmah čim ga vidimo, uzimamo muštuluk domaćinu da mu ide inspekcija.
Možete da mi verujete, a i ne morate, sve dok nije zaklao, tada već uhranjene svinje u decembru mesecu, ne verujem da ima jedno dva izostanka. Na teške muke je stavio Baneta, a nama predstavljalo lepu priliku za šalu.
Takav to je bio Lale – srce, koji je obeležio to vreme.
Autor: Zvonko Prelić
