Još jedna priča iz pera Prokupčanina Jovana Šekarića. Prenosimo je u celosti, bez korekcija.
KAKO SE BROJE GODINE
RODIŠ SE TAD, UMREŠ TAD, ODUZMEŠ OD ZADNJE PRVU GODINU I TO JE MATEMATIKA, ČIST BROJ, STATISTIKA, ŽIVEO SI TAČNO U DAN, MESEC, GODINU. NEMA POGREŠKE, CRNO NA BELO.
I ODEŠ NA SAHRANU DA SVI IZRAČUNAMO GODINE, SABEREMO JEDAN ŽIVOT U CIFRE.
SVAKI MOJ DOLAZAK U PROKUPLJE JE I OBAVEZAN ODLAZAK NA GROBLJE, DA U TIŠINI U KOJOJ SE ČUJU SVI BOLNI JECAJI ZA VOLJENIMAI NIKAD PREŽALJENIMA, ZAPALIM SVEĆE VOLJENIMA.
ČUPNEM MALO TRAVU SA DEDINOG GROBA, ZAPALM SVEĆU, PROČITAM MU PO NEŠTO IZ POLITIKE KOJA MU JE UVEK BILA ISPOD MIŠKE DOK JE ŠETAO HISAROM, ILI PARKOM,TRAŽEĆI SLOBODNU KLUPU. SEDNEM NA OGRADU I GLEDAM U SPOMENIK DOK MU SE SAMO TAD I TOM TRENUTKU MOGU MISLIMA OBRATITI JER ZNAM DA ME ČUJE I VIDI. DECA SU DOBRO, RASTU U KVALITETNE LJUDE, KOJE SAM OD TVOG VASPITANJA I LJUBAVI PREMA MENI, PRENEO NA NJIH. MALO DOTERANO ZA OVO NEKO NOVO DOBA, ALI SVAKA TVOJA BLAGOST, DOBROTA I BESKRAJNA POŽRTVOVANOST DA MI NIKAD NE ZAFALI RODITELJSAKA LJUBAV, I SVAKU MOJU SUZU OBRIŠEŠ ČISTOTOM SVOGA SRCA, PROVEDEŠ KROZ ŽIVOT KAO NAJSREĆNIJE DETE.
OBILAZILI SVE ROĐAKE OD TVOG RODNOG PILATOVCA, PA DO PETROVCA NA MLAVI. VODIO NA MORE, A JA TI JEKODERMOM MAZAO ĆELU KOJA SE STELNO LJUŠTILA.
SVAKO JUTRO VRUĆA PENJURLIJA OD TISE PEKARA, ĆEVAPI KOD STOLETA NA HISAR, BAKLAVE KOD SAVE GORANCA, SLADOLED KOD ĐEVORIJA.
BIO JE UZ MENE, ZA SVE MOJE NESTAŠLUKE, BRANJENJA OD OČEVIH BATINA, ISPRAĆAJA ZA VALJEVO KOD MAJKE NA RASPUST.
I KAD SU DOŠLE ONE GODINE KAD ZBOG MOJIH ŽURKI, GLASNE MUZIKE NISI MOGAO DA SPAVAŠ, KAD SI ZBOG MENE I MILICAJCE LAGAO, STAVLJAO RAKIJU NA KRVAVE ARKADE, PRAO, PEGLAO I KUVAO. SVAKI MOJ DRUG PAMTI TVOJ PASULJ I KADA SI NAM POSLE NEPROSPAVANE NOĆI SVIRAJUĆI GITARE, DONOSIO BUREK OD RAJKA.
PA SVI ONI TVOJI ODLASCI U ŠKOLU, DA MI KOD TVOJIH BIVŠIH ĐAKA OPRAVDAŠ ČASOVE I ONAKO DOSTOJANSTVENO ZAMOLIŠ ZA JOŠ JEDNU ŠANSU, JER SI TAD SAMO TI VEROVAO STO POSTO U MENE DA ĆU BITI DOBAR I DA SE TO NEĆE PONOVITI.
ALI VOLEO SAM ULICU, VOLEO DASE POBIJEM, DA POBEGNEM OD KUĆE, UVEK U NEKOJ FRCI.
I EVO SAD, DOK SEDIM NA OGRADI TVOG GROBA, ZNAM ISTINU PRAVE LJUBAVI KOJU SI MI PRUŽIO, DA POSTANEM ČOVEK PREPUN EMOCIJA, DA MOJA LJUBAV PREMA DECI, ŽENI, BRAĆI, DRUGARIMA I SVIMA KOJE ISKRENO I POŠTENO VOLIM, I DA JE SVA TVOJA LJUBAV DOŠLA NA NAPLATU.
NIKAD U ŽIVITU NISAM NIŠTA UKRAO, PREVARIO I UVEK ZA SVE KOJE VOLIM BIO TU PA ČAK I PONEKAD SKUPO PLAĆAO SVOJU DOBROTU, ALI NIKAD SE NISAM PREDAO ISKUŠENJU DA ZARAD NEKIH INTERESA PRODAM I SEBE I SVU TVOJU LJUBAV.
I DOK GLEDAM SVEĆU DOK DOGOREVA NISAM TUŽAN NA NAJTUŽNIJEM MESTU, JER SAM ODAVNO SHVATIO DA SAM TE UVEK VOLEO I BIO SREĆAN ŠTO SI MI BAŠ TI TAD BIO SVE.
I ČITAM SA SPOMANIKA- MARKO ŠEKARIĆ- 1903-1988 I SHVATAM DA 85 GODINA, NEMOŽE DA SE KAO MATEMATIKA RAČUNA, JER ONA NERAČUNA ŠTA JE SRCE PREŽIVELO, OD PRVIH ZUBIĆA, PA BOGINJA, ŠKOLE, VOJSKE, RATOVA GLUPOSTI PA POKRIVANJA NOĆU DA NENAZEBEŠ, I SVIH SEKIRACIJA KOJE SAD KAO RODITELJ RAZUMEM I KAD MI JE GOVORIO DA SAM MU SKRATIO ŽIVOT. I SAD, KAD SE KRSTIM, LJUBIM SPOMENIK I ODLAZIM, ZNAM DA JE ON UVEK TU UZ MENE I DA ZA TU VEČNOST MATEMATIKA NE POSTOJI, DA SE TAKO GODINE NE BROJE, DA VEČNOST NIJE SAMO BROJ.
JOVAN ŠEKARIĆ
