– Čuvaj doleeeee!!!! Letimoooo!!! – trže me iz razmišljanja dečje upozorenje – instinktivno skočih u stranu, a ono nigde nikoga, samo ja otišao 50 i više godina unazad, dok mi škripi sneg na seoskom putu na Pavlovini.
Da mi je neko, u godinama mojega detinjstva pričao, da neće biti dece da se sankaju i skijaju u selu, bez ikakve sumnje mu ne bih verovao, i gledao bih ga malo čudno. Sneg napadao ove zime, pola ga metra ima, po sokacima i livadama mojeg detinjstva. Obiđoh te naše skijaške tzerene i emocije me obuzeše…… Glavni teren je bila teta Sekina livada, takoreći za celo selo, sa blagim nagibom, dužine oko 250-300 metara, dovoljne širine sa 2 ili 3 kruške koje nisu bile neka smetnja iako je poneko uspeo da se u njih “zakove”. Tu su deca sa sankama, sa skijama i sličugama a bivalo je da malo jači momci koriste saonice kojima se zimi vuču drva iz šume, pa posedaju njih desetak, pa niz livadu. Koristile su se i stube za stogove – merdevine, posedaju nekoliko deteta pa naniže a loša strana im je bilo teško upravljanje.
Cenjeni su bili skijaši među kojima je pravi majstor bio Koča Krstov a skije je pravio, kad ga deca odobrovolje deda Blagoje Kovačević, čiji unuk Mirko Buđa je nasledio dedine majstorske a i neke druge gene. Deca bi donela jasenovu oblicu i pod veštim mrukama majstora naprave se skije, zatim mse stavljaju u tabarku sa toplom vodom dok se peče rakija i savijaju se vrhovi a po sredinu skije “vadio” je pravac rampovom, a cena kilo rakije što su deca znala, krala rakiju od roditelja i donosila. Glavni je bio ko je imao kupovne sanke, a mi onakve kakav nam je otac bio majstor ili neko drugi, a takođe i sličuge gde je poznati majstor bio Dane Novicin.
Posebna je hrabrost bilo spustiti se sličugama niz Milanovo – kraću ali veliku strminu, a niz Čuku nije zabeleženo da se neko spustio. Imali smo i stazu za skokove, ko skijama a mi manji sankama. Niz Pavlovinu i guvnoi nekih 50 m. lete sanke, skakaonica i tras!!! na put i teraj dalje. Stariji nas “pale” beleže daljinu, a mi sve dupeta izrazbijasmo prilikom doskoka al trpimo junački. Posebno je umeo da nas motiviše Leksa poznati sportista koji je tarabe po selu preskakao a kad trči iz nozdrva živi oganj suče.
Imali smo dugu stazu od treće – najgornje česme u selu pa do Toplice, preko dva kilometra, milina za vožnju na dole ali mučno penjanje nazad, na očima suze liju. Pa se nagrdimo, nakvasimo, ozebemo, zaslinimo, pa kući. majke nas po pravilu izgrde i pomalo izudaraju i ono mokro skidamo i golodupasti u krevet i pokriju nas čergama i ponjavama, jer drugo da obučemo nismo imali dok se ono ne osuši – ono odelo je na nama ili šporetu – sirotinjo i bogu si teška!!! Pa ponovo napolje.
Eh, kad sada pogledam ovu metiljavu i na veštačkoj hrani stasalu decu, bez snage, bez interesovanja za ovo, dođe mi da plačem. I sada gledam, suze naviru, emocije teraju da jecam, kristalno beli sneg na našim skijalištima, nigde dečje graje, eh, kako vreme dođe. Sve manje je odžaka koji se puše. Tugo moja dečačka teška…..
Autor: Zvonko Prelić
