Malo je materijala čija je upotreba toliko utkana u razvoj ljudske civilizacije, kao što je kamen. Svojom postojanošću nam otkriva prošlost i stalno nas vraća prirodi iz koga ga uzimamo. Na ovdašnjem tlu, najstariji autohtoni stil u istoriji umetnosti je Moravska škola, a u okviru nje dekorativna kamena plastika ukazuje na jaku tradiciju i visoko estetsko i zanatsko umeće ovdašnjih ljudi.
Obilje kvarcitnog kamena u selima Popina i Dublje svakako doprinose održanju tradicije obrade kamena.Danas, radionice za estetsko oblikovanje kamena za potrebe uređenja životnog prostora nažalost nema, ni u majdanima gde se vadi kamen nema kvarc kamena,a li ni majdandžija, kamen obrađuje tek po neki majstor u slobodnom vremenu, mlinomonteri ugrađuju uglavnom unapred kupljeno mlinsko kamenje.
U Dublju se sve manje čuje zveket špiceva i čekića a mladi izbegavaju ovaj stari mukotrpni zanat, zbog opasne silikatne prašine koja se stvara pri preradi kvarc i druge vrste kamena.Po predanju, ime sela Dublje potiče od velikih kamenih gromada-dubova, u čijoj je blizini nastalo selo. ”Dubljanski kamen” iz majdana Bela stena i Bučje poznat je daleko van granica zemlje. Nekolicina porodičnih radionica u selu Dublje je ostala verna klesanju mlinskih kamenova.
Najstarija kamenorezačka radnja datira iz 1875. godine, iz tzv. zlatnog doba kamenorezaca, kada su vodenice nicale na svakom potoku. Tadašnji vlasnik, Rajica Topalović, je daleke 1921. godine učešćem na pariskom sajmu, osvojio nagradu ”naj kamen sajma”, što mu je otvorilo vrata evropskog tržišta.
Njegovi naslednici kao deo porodične tradicije čuvaju dokument-dozvolu Novosadske kapetanije, kojom se porodici Topalović, dozvoljava izvoz mlinskih kamenova u Nemačku. Iz tog perioda ostao je jedan neisporučen mlinski kamen prečnika 1,8 metara, koji kao ukras stoji na ulazu u dvorište Topalovića.
