Živeo sam život jednog seoskog deteta u selu koje sam, a i sada neizmerno voleo i volim, i trudim se da tu ljubav prenesem na decu i unučiće. Po mojem mišljenju to uspešno radim….. deca mi vole Gubetin i Toplicu i rado dolaze, i što je najvažnije sa voljom. Doduše kako odrastaju, pronalaze nova interesovanja – poznato, zar ne, ali selo i Toplicu ne zaboravljaju.
I tako da je volite do dana sudnjega!!! kao što ću i ja učiniti.
Kao taze roditelj, sa malom dečicom i mojom ljubavi, koja nije baš delila moje oduševljenje, ali deca su bila na mojoj strani i morala je da nas prati…. nije imala gde, poveo sam u startu sa 1:0 ali kasnije sve sami porazi… I tako nabavim jedan šator, kao ovaj na slici, kupim od istočnih turista – pukao zid nu Berlinu i doneo nam…
Nama šipak, sad kad pogledamo, a tada je bilo nešto drugačije, zaletesmo se po pijacima, kupujemo i šta treba i šta ne treba, gladnog je teško na’raniti, kupim bocu na plin od 2 litra, uz domaće sudove i provijant i raspoložnu snašu koja će za odmor kulučiti gladnom čoveku i deci… možemo početi sa kampovanjem i uživanjem u prirodi.
I gde prvo da kampujemo, dođemo do Toplice u ataru mojeg Gubetina, bliže Ćukovcu… lepota jedna, grgolji Toplica, sedim na obali gledam ribe, ama i hvatam ih, pa na roštilj, uživam u životu… i zaista uživam. I tako na obali reke sedimo uveče kad odozdo pljas,pljas, pljas… po vodi, komšiji Ćukovčani krenuli da vataju ribe mrežom.
Čujem mog drugara Maneta kao organizatora, pritajim se pa kad dođoše bliže ja se proderah:
– Stoj, milicija ovde! – (još je bilo Titovo vreme) i uperih bateriju – Drži ih otud! – kao ima još neko sa mnom.
Kad se diže panika!
– Uh će nas fataju, begaj, kud koji – pa kad se zadade jurnjava – Pljas,pljas, pljus. pljus, kuku, lele – nestadoše Ćukovčani niz Toplicu, i zavlada mir… Ala sam im kasnije dušu vadio za to beganje, oni ne priznaju do detalja.
Pozvah ja oca i majku na ručak da ih počastim, kad dođoše majka plače kao da joj umro neko od rodbine, pitam je šta joj je, da je tata nije nešto izudarao, ili neku štetu imala, đavo bi ga znao a ona:
– Pa je l’ nemate gde da spavate nego u šator pored Toplice, kao Cigani čergari i Koritari da nam se selo seiri?!
– Ma ko će ti se seiri, a šta fali ovako?
Setih se tih Cigana iz mog detinjstva. Spavali su po topoljacima, pravili korita, vagane, karlice seljacima, pravili svakojake drvene predmete, vretena a mi smo se sa njihovom decom družili po topoljaku i Toplici.
Bogami, vidoh da mi se majka zaista ražalostila i drugi put nisam kampovao u selu. Išli smo u Viču, hvatao sam poveće mrene po kamenju, pili prelepu vodu sa česme pored Toplice, bila nam je interesantna zgrada odakle se uzimala kisela voda “Toplica Milan” napravljena od staklenih flaša, što sada, grehota je otiče u reku lepoticu.
Kampovao sam i na Rasini kod Ravni, gde smo umeli i prase na ražnju da ispečemo, a i Žika kafedžija je imao divno i neprevaziđeno jagnjeće pečenje.
Mogao bih o toj lepoti kamp odmora mnogo pisati, ali prohujaše godine, interesovanja se menjaju, ali ljubav je do današnjih dana ostala, i kad bih mogao ponovo da budem mlad, još bih aktivniji kamper bio.
Savetujem mladima da se vrate majci prirodi, da osete lepote života, izađu iz zadimljenih i nezdravih kafića, da svoju decu vode … na reke, u planine, u zelena polja… u život bez štetnosti.
Autor: Zvonko Prelić
