Idu slave, idu redovi i običaji, negde ovakvi, negde onakvi, velike ladne, velike čaše, bokali, tegle, kako ko i kako gde, vreme leti, vata se silina a onda u neko vreme…
– Domaćine, vodi reda, neko pije neko gleda – započinje jedan kavgu, a domaćin kao ne čuje, a ovaj:
– Ovako ti ne izgleda, pa kaže:
– Ova kuća s dva prozora, ovako nas našla zora, našla zora i svanuće, domaćinu ove kuće!
Domaćin kuće se prsi i ne osporava predloženo.
Dok ti jednog ne nagna đavo pa se prodra :
– Domaćine diko naša, evo meni prazna čaša, – a domaćin planu:
– Usluga! Božju ti lampu! A ovaj aber nema nego tera dalje,
– Kod drugoga kad si bio – iz pune si čaše pio!
Jedan se nešto femka, nešto buni, nešto vrda, ne može da pije, nije on taj, smeta mu, al ete ti spremne gazdarice, za takve slučajeve i one što se pomrkuju:
– Živ i zdrav mi budi prijatelju, ako ti ne možeš, evo ja ću, žena da i tvoju popijem, i popi je kao pijanica malu ljutu, i ode da posluje po kuhinji a na grešnog gosta trevenjaka krenu paljba,
– Pa, al žena može, obuči suknju, šta ćeš na slavu, ne brukaj sebe i familiju!
I šta će grešan gost nego je popi, al zaboravi u toj gužvi da nekom nazdravi, a red je takav, te siroma popi još jednu dopunsku, i smulji se na klupu da malo dušom dane.
Onaj već prepravlja pesmu i nastavlja:
– Kod drugoga kad si bio, iz veće si čaše pio, domaćine nisi dete, kamo čaša od vegete!
Diže se potera po kući da se otpoštuje gost i jedan takav zahtev i u neko doba od negde se stvori staklena čaša – rukatka pola litra zapremine na kojoj se ponosno isprsio pevac i čeka da gleda rakijske vitezove slavskih stolova kako će dalje.
Ova čaša je slučajno zauzela časno mesto u Topličkim kućama, jer je nekadašnja “Podravka” u cilju reklamiranja robe imala različita pakovanja vegete a najviše pažnje je izazvala staklena ambalaža – posebno ovaj pevac i namena mu se našla na prvoj slavi a i u pesme je opevana “Vegeta”.
Domaćin prvi zdravi, usluga, sin ili zet ili neko mlađe čeljade u pripravnosti sa pletenim balonom, sipa sledećem a gazda malo pljusne uvis i okrene čašu da dokumentuje ispijanje.. Ide čaša, niko ne popušta a kad neko počne da šlajfuje i progunja, ukratko, vrda ili , siroma nema kapacitet, družina ga kuraži:
– Popi je bato, na dnu je zlato – ide muka, ide nevolja, grešni gost odgovara izazovu.
Nižu se slavarske pesme…
– Ko u zdravlje vino pije, sve mu zdravo i veselo bilo, a neznam po njihovom kako je blagosiljanje za one što ne piju, ili ga uopšte nema,
– Da je čaša flaša, da je flaša bure, da je bure more, pili bi do zore!
Nižu se velike ladne sa blagosiljanjem ili bez, čeljad gviri na vrata gostinske sobe, daje signale da je vakat kući ići, slavari se prave da ne vide, kome se ide vrda da ide u klozet i tako, u neko doba ostaje jezgro uglednih slavara, od kojih domaćini vrdaju ukoliko im dođu na slavu,
– Ko je domaćin u tvojoj kući – najjača reč koja okuraži i najvećeg papučara, pa se i on nešto pripit, uskurči u društvu, a ovi mu čestitaju i po triput ljube za iskazano junaštvo. A sutra – sutra je drugi dan! Sad je on gazda!
Kuku lele, neki ujak domaćinov poče da priča kako kod njega gosti sedeli ranije po dva-tri dana, vrata zakivali. Kad to ču domaćin, planu:
– Teslu, dete! I ekser mertak!
(Autor: Zvonko Prelić)
