– Vidiš li prijatelju, ono gde se vidi nebo? Tu je sada, granica između nas i njih. Ono dalje, iza onog planinskog venca, kažu da je njihovo Kosovo, mada, mi znamo da nije baš tako, objašnjava nam Milomir Eraković (63) iz sela Rastelica.
Ovakvo objašnjenje usledilo je samo dan nakon što su opljačkane gotovo sve kuće porodice Eraković u ovom mestu smeštenom na samoj administrativnog granici Srbije i Kosova i Metohije.
Obijena vrata, ispreturane i razbacane stvari. Seoske kuće održavane sa ljubavlju, decenijama, u samo jednom danu su oskrnavljene…
Stvari će nekako i da prežale, razbijena vrata, ukradene brusilice, kosilice, alate i drugo, ali teško će Milomir obijeni sanduk u kome su bile dedine stvari. Dokumenta, tapije o naseljavanju, postojanju i opstanku…
U drugoj, starinskoj kući Radiše Erakovića (72), jedinog “redovnog” stanovnika ovog planinskog sela koji tokom najvećeg dela godine živi u zavičaju i samo u zimskim mesecima silazi u grad, sva vrata obijena, u svim sobama ispreturane i polomljene stvari…
Čak je i plafon u jednoj sobi izbušen i pretražen u potrazi za “dragocenistima” koje ovi gorštaci ipak ne skrivaju i čuvaju na tavanu, već u srcu.
– Mi njima nikakvo zlo nismo naneli. Znaju oni to, nego eto, neko ih poslao, ko zna ko, da pokušaju da nas uplaše, kaže Radiša, i tu zastane, ćuti, ne može da nađe reči…
Zaprepašćen onim što je video u demoliranim sobama kuće u kojoj se rodio, jer prvi put vidi ono što je ostalo od kuće. Deca dolazila pre, a on tek sada.
Starina, kome ovako nešto nije pojmljivo. Pognuo glavu. Pokušava da složi razbacane stvari.
Ćute u povratku, ne od od straha, već od nemoći i saznanja da se ovo njima dogodilo…
Iza nas ostaje huk traktora sa one strane planinskog venca koji se polako gubi u daljini…
Sada, pretpostavljam samo, razmišljaju šta i kako dalje u narednim danima i mesecima…
S proleća ih čekaju malinjaci koji na ovih 1000 metara nadmorske visine rađaju kao nigde…
Granica između njih i onih koji su upali u selo, ipak je nebo…
