Redakcija Top novosti vam donosi još jednu priču iz pera Prokupčanina Jovana Šekarića. Priču prenosimo u originalu, bez korekcija, onako kako je stigla na našu adresu.
JOŠ JE MRAK, AUTOBUS NIŠ EXPRESA IZ PROKUPLJA, SA CARINE VOZI BEZ SVETALA, PUTEM OBASJANIM PUNUM MESECOM. ZNAMO IZBULJEN I PRIJUBLJEN U ŠAJBNU, GAZI PREKO GRANJA POPADALIH PO ASFALTU.
SVIĆE, RAĐA SE PONEDELJAK, DAN POSLE USKRSA, KOJI SE PROSLAVIO U PORODICI I NIKAD KAO DO TADA SVI BILI BLIŽI BOGU SA NAJVEĆIM MOLITVAMA, ZA SPAS I POKAJANJE GREHA.
PALIM CIGARU, POTEŽEM IZ PLJOSKE DIVNU KUMOVSKU JABUKOVAČU, I PITAM ŠOFERA KOJIM PUTEM DO KURŠUMLIJE, OĆEMO LI NA PEPELJEVAC UZ PODSEĆANJE DA JE SA TE STRANE OPASNIJE ILI NA BARBATOVAC (NA MORU),ŠTO NAM U PRINCIPU VIŠE ODGOVARA.
KONAČNO SVANJAVA PA POŠTO SMO SE NEKI I PREPOZNALI NAZDRAVLJAMO I ČESTITAMO JEDAN DRUGOM USKRS.
IZBEGAVAM DRUGE RAKIJE, DA MI NE BI MELEMSKI UKUS KUMOVSKE JABUKOVAČE POBEGO OD NEKE BRLJE! ZUBI MI VEĆ TRNU OD GORKOG I LJUTOG DUVANA. RAZMIŠLJAM PUŠIM NEŠTO GADNO SA MUKOM, A NE MOGU DA PIJEM AKO NE PALIM, PA RAKIJOM SA UKUSOM BLAŽENSTVA GASIM I TUGU I GORČINU, A IDE MI NA PAMET I ONA NJEGOŠEVA „DA ČAŠU MEDA JOŠ NIKO NE POPI DOK JE ČAŠOM ŽUČI NE ZAGRČI“ I AKO JOŠ POČNEM DA ČUJEM U GLAVI GUSLE I KOSOVSKI BOJ ZNAĆU DA ME JE KUMOVSKA JABUKA URADILA.
STIŽEM NA TMAVSKO BRDO SA ŽELJOM DA NEGDE U DALJINI OVOG MIRNOG, PROCVETALOG I ROSNOG JUTRA, ČUJEM ZVUK FREZE, MOTO-KULTIVATORA, BILO ČEGA ŠTO BI MI SPASILO ŽULJEVITE NOGE, I OPET GLAS RAZUMA, AKO DUGO ČEKAM NEKOG OD NEGDE, KOJI ĆE IĆI KO ZNA GDE ILI DA NATEGNEM PLJOSKU PA KAO I ĐEDOVI PREKO ALBANIJE DO KRFA, DOK BOL I UMOR OSTAJU NEGDE NEOSETLJIVI ZBOG VIŠEG CILJA. PA ONDA ŽIVELI, POTEŽEM, IZ TORBICE DOPUNJUJEM PJOSKU I KREĆEM U MARŠ.
NE JUNAČKI SINE, NEĆE TE NIKO POKOLEBATI SIRENAMAI MOLBAMA DA USKOČIŠ U PREVOZ, GVOZDENI PUK MARŠIRA SILOVITO I PIJANO, KROZ VODU, STENU, KROZ ZID, TVRDOGLAVOŠĆU KOJA JE KROZ GENE, VELIKOM PATNJOM SA ŽELJOM ZA BESKONAČNU NEBESKU SLOBODU STVORILA OD NAS NEKU POSEBNU VRSTU EMOTIVNIH OBILIĆA, KOJI I KAD IM SRCE PLAČE I KRVARI NE POSUSTAJU JER TO JEDNOSTAVNO NE POSTOJI KAO NAČIN NEMOĆI.
NAJZAD MOJE NAJDRAŽE MESTO U OVOJ TMAVSKOJ LEPOTI, MOJ PROCVETALI ŠLJIVAK I TA MOJA VOĆNA PADINA, KOJA SE SPUŠTALA SVE DO BUNARA, BILA JE SREĆNA ŠTO SAM DOŠO I LEGAO MEĐU NJENE ŠLJIVE DOK MI SE SUNCE PREKO LATICA, IGRALO KAPCIMA, BOJAMA PLAVETNOG ŽUBORA NEBA.
UMIVEN NA BUNARU, RASTEREĆEN SVAKE MISLI PREPUŠTAM DA MI SUNCE BLAGO MILUJE I ZATEŽE MOKRO LICE ,POLAKO TONUĆI U TIŠINU LELULAJUĆIH LATICA U NEKOM BESTEŽINSKOM RASTEREĆENJU, PROSTO UŽIVAM PUNIM SRCEM.
„DE SI BRE ČOVEČE“, ZNAM KOJE, ZNAM GLAS, ZNAM LIK, ALI NE OTVARAM OČI JER SE BOJIM DA MOŽDA SPAVAM I AKO SE PROBUDIM STRAH ME DA GA NE IZGUBIM NEGDE, A BAŠ MI ON SAD TREBA KAD POČINJE JAVA, DA SA NEKIM OLAKŠAM MUKE OVOG VREMENA, OVE PATNJE KROZ KOJU ZBOG DECE, PORODICE, NEIZVEŠNOŠĆU ZA ŽIVOT LAKŠE PROLAZIŠ, SA NEKIM KO TI JE DRUG IZ DETINJSTVA, ESKURZIJA, ŽURKI, ROĐENDANA, STUDENTSKIH DANA, KUMAŠIN I POBRATIM I KROZ ŽMIRUĆE OKO VIDIM DA JE BAŠ ON.
DA TO JE ON BOŽIDAR BOŽA KOMATINAC, DOŠO U NAŠ ŠLJIVAK, RAŠIRILI ŠATORSKA KRILA POSTAVILI MEZE I RUČAK I ONAKO U USKRŠNJOJ ATMOSFERI, POLAKO MEZILI PRIČALI RASTEREĆENI JER SMO BILI SA PORODICAMA, OPUŠTENO KAKVI MOŽDA OD TAD NIKAD VIŠE NEĆEMO BITI ZAJEDNO, OKRUŽENI BELIM LATICAMA I MIRISOM TRAVE I POLJSKOG CVEĆA. NIGDE NE ŽUREĆI PRIČALI O NEKIM OBIČNIM LJUDSKUM STVARIMA ZA KOJE NEKO MOŽDA I NE ZNA DA POSTOJE JER SU BILI SVE OSIM SLOBODNOG DUHA KOJI BESKRAJNOM OTVORENOŠĆU I ISKRENOŠĆU DRUGARSTVA DIŽE NA NIVO LEPOG NEIZBRISIVOG TRENUTKA.
ODJEDNOM, NAŠE BRDO SE ZATRESLO, LATICE POČELE DA VEJU NA SVE STRANE, PRAVA MEĆAVA, LJUDSKI JAKA DETONACIJA, SAMO SMO SE POGLEDALI POKUŠALI RUKAMA DA ZAŠTITIMO JELO OD LATICA, ODUSTALI ,NASTAVILI DA MEZIMO LUČENE PAPRIKE SA BELIM LUKOM I LATICAMA PRIDE. KUCNUSMO SE „AJD ŽIVELI“ I NASTAVILI PRIČU DOK SU LATICE JOŠ PROVEJAVALE.
DA, I DA NEZABORAVIM BIO JE RAT, BILO JE BOMBARDOVANJE, MI NA POLOŽAJU, BIO JE APRIL, BIO JE PONEDELJAK, DAN POSLE USKRSA , DVANESTOG APRILA, 1999. GODINE.
JOVAN ŠEKARIĆ
Predivno. 🙂