Gledam ovu zakasotinu naših Srba oko letovanja, te ovde ne valja, onde ih zeznuo neko, onamo skupo… ama mučne duše, ali hrle… ima se, može se. Ovamo kukaju na sve i svašta, a izabrane destinacije – boli glava… Maldivi, Tajland… avion šalje država ako neko omane, za te mučenike da ih vrate kući.
E pa imao sam prilike da ih gledam po plavome Jadranu, one koji odoše da, prema njihovim rečima “gore” po moru, a imaju po selima sto poslova, ali ovo mora, vrdanja nema.
I tako u opkolini Sutomora, neke godine, ja sa malom dečicom, sa ženom koja ne voli more, nego ne može od mene i dece da se odbrani, ja sa njima zlopatim, i taman potrevih neke komšije i poznanike, nevoljne, sindikalne odmorđžije.
Obukli neke kupaće gaće, kao one što nose vaterpolisti, bele noge od kukova do kolena kao kod neke nekadašnje seoske snaše a gornji deo tela, da kažem grbina i baor, crni, bakarni po propisu.
A i ono belilo pocrvenelo na nogama, lepo im prijalo sunce, biće noćas povuci potegni. i već me pita jedan sa čim da namaže to doveče. Ja mu iz šale rekoh ljutom rakijom, računajući da zna, kad on me sutradan psuje po plaži, sipao rakiju na one izgoretine, hahaha možete misliti kako ga je peklo, kakve njihove kupaće gaće, to tad i nikad više – one domaćinske do kolena sa učkurom, pa u vodu.
Gledaju me kako se sa decom mučim, hoću u vodi da se oznojim pa me pitaju :
– I ti za tvoje pare se ovako mučiš, goriš na suncu, pa ovako nije bilo ni na Golom otoku, ‘ajde mi džabe pa po jada?!
– Pa za moje, pa vidite koliki narod ovde uživa!
Oni se smeju:
– Ako je ovo uživanje, ne znamo šta je muka – i malo popsovaše i direktora i ostale rukovodioce i kolege iz sindikata, što ih za*ebaše.
Jer ovo su upravo smatrali kao neku nameštaljku, da bi ih posle zezali kad dođu kući.
Sutradan i još neki dan posle toga ne vidim ih na plaži, kad ih spazih tovare pesak na nekim kanionima, tada je to moglo još da se radi, i ljudi kud se “odmoroše” tu lepu paru kući donesoše. Tada mi jedan reče da mu ovakav odmor i oporavak odgovara, i viđao sam ih da se predveče malo obanjaju morskom vidom, običnom nisu i žalili mi se da ih malo svrbi ona so, ali računaju da tako mora da bude.
Ova priča je samo da mlađima i onima koji to vreme smatraju samo kao loše, da je bilo lepog života, brige za radnika, a sada kod alavih privatnika – 200 evra i jaši do mile volje. A more? A banje? A planine? Nekada su ljudi vrdali da idu, doduše, ne svi, ali evo ovog primera. Odmarališta je bilo svuda i za svakog, hajde sada nađite nekoga osim ako nisu državne ustanove i ministarstva.
Neće da mogne, možda nekada hoće, sada neće, mislim da radnik džabe letuje.
Piše: Zvonko Prelić
