Ljubav, nemamo više goriva!

Balkanska letnja avantura na motoru za Tamaru i Milana dobila je posebnu draž kada su stigli na jadransku obalu. Crnogorsko primorje zapamtiće po spavanju pod otvorenim nebom, kupanju u plavom moru i mnogobrojnim životinjicama koje su ih pratile gde god da se pojave.

Prvo kupanje u moru im je na Adi Bojani, gde se švercuju u kampu, zbog previsokih cena prenoćišta.

– Za noćenje u kampu su nam tražili malo veće novce, ali je Ada Bojana toliko lepa da nismo mogli da se ne okupamo, bez obzira što nam je prenoćište neizvesno. Tu smo slučajno upoznali dve porodice iz Sloveniji, koje su nam kasnije ponudile da se sa njima prošvercujemo u kamp, te tako i učinismo. Sa njima smo ostali do kasnih sati, a ujutru posle doručka krenuli dalje. Kretali smo se duž priobalja, kupali na par mesta, stigli do Starog Bara i tu upoznali nove ljude koji su nas u Sutomoru častili večerom. Sledeće prenoćište: šumica na par kilometara od Sutomora koja vodi do ruševina manastira Ratac. – priča Milan.

Upravo na ovom mestu shvataju da neće uvek nailaziti na dobre ljude.

– Tu smo imali susret sa „utvarama”, kako smo ih mi zvali. Ljudi su stalno šetali u krug oko našeg šatora dok ih kiša i oluja nisu rasterali. Mislimo da su narkomani, ali nikada nećemo tačno znati sta je u pitanju, jer istina je negde tamo (smeh). Posle „burne” noći odlazimo do tvrđave Tabija čije brdo je bilo kompletno u plamenu pa nam je kamenje pod nogama pucalo i pretvaralo se u prah – priče Tamara.

Duži i pravi odmori su im mogući samo ako su meu poznatim ljudima,  što im se događa kad slučajno sretnu Tamarinom drugaricom Olgom iz Kovina. Osveženi i istuširani mogu da nastave kroz Petrovac i Budvu uz kratka zadržavanja sa brzim obilascima.

– Put prelep, skoro obnovljen, milina za vožnju motorom. Podižemo šator u parku pored manastira (sa malim poteškoćama jer nam ga je oluja prethodne noći malo oštetila) i tu noćimo. U toku noći, dok smo uveliko spavali, nešto se zakucalo u naš šator, u stranu na kojoj je Tamara spavala. Nije nam mnogo trebalo da shvatimo da je to bio lokalni pas koji taj park poznaje „kao svoju šapu” i verovatno nije očekivao da se tu nešto nalazi. Ujutru smo primetili da nismo bili jedini kamperi. Bio je tu još jedan dečko iz Poljske koji biciklom putuje kroz nekoliko zemalja Evrope, a neke od njih su i Crna Gora, Albanija, Makedonija i Srbija. Posle sklapanja novog poznanstva bacamo se na obilazak Cetinja i crnogorske slavne istorije. – priča Milan.

Nekoliko sati im je potrebno da obiđu Cetinje: Muzej Kralja Nikole (koji je za razliku od „Dvora kralja Nikole” u Baru opremljen kao dvor, a ne kao muzej), umetnički muzej (u kom smišljaju imena tzv. „bez naziva“ slikama), Njegošev muzej, Etnografski muzej i veliki istorijski muzej, nakon kog obilaze Lovćen.

– Prelep pogled se pruža sa Lovćena, Njegoševog mauzoleja do koga vodi 461 stepenik,  ali su nam ga šumski požari većim delom zaklonili, tako da smo bili uskraćeni za jedan užitak za oko. Sa Lovćena krećemo za Prčanj, ali usput donosimo odluku da svratimo do Njeguša, rodnog mesta Petra Petrovića Njegoša. Obilazimo njegovu kuću koja je pretvorena u muzej, a kustos koji radi tu nam je poklonio besplatan obilazak. Inače, kustos često otvara vrata muzeja turistima i posle kraja njegovog radnog vremena. – priča Milan.

U Prčnju provode nekoliko dana kod Irene, Tamarine drugarice, gde uživaju na ponti i obilaze tvrđavu Goražd i Vrmac iz doba Austrougara, kao i Škaljari iz doba Turaka i jezivu urušenu katoličku crkvu sagrađenu 1399. godine. U sećanju će im upečatljivo ostati obilazak tvrđave Goražda.

– Sa serpentine, koja se sa stoji od 25 krivina i uživanje je za vožnju pa je stoga i puna vozila, odvaja se put kroz šumu koji vodi do tvrđave. To što smo se jedni odvojili tim putem mi nije bilo ni čudno ni strašno sve dok Milan u jednom trenutku nije zaustavio motor i rekao: „Ljubav, nemamo više goriva“ i sve to sa činjenicom da smo sami na putu kojim retko ko ide. Krenula sam da silazim sa motora i već razmišljam kako se to desilo kad prati koliko goriva imamo i koliko trošimo, kad me Milan  zaustavio rečenicom: „Vraćaj se na motor, prebacio sam na rezervu“ i sad sam zbunjena: „Pa, dobro, koliko tako možemo da pređemo?“, na šta mi je Milan skroz opušten rekao: „Uuu, ma 100km!“ – smeje se Tamara.

Šta ih je u Goraždu opčinilo, a šta uplašilo, čitajte sutra na Top novosti.