Marija Aranđelović: Volela bih da Putinu poklonim svoju knjigu

Obučena u svoju poeziju, Marija Aranđelović Rombis izlazi u svet kao pesnikinja, učiteljica, prva Prokupčanka bodigard, frizerka, jednostavno kao žena borac. Za sebe kaže da je „Milunka Savić novog doba“,  patriota koji ne traži ordenje, uvek svesna toga ko je i čije gene nosi.

Pravdoljubiva, sa genima Aranđelovića sa ordenjima, unazad do nosioca Albanske spomenice,Vuksanovića sa Kosova preko Durmitora, Rombisa limundžisa pravoslavaca, Kostića iz Bivolje, Kikovića, ona je primer kako se u današnje vreme mladi čovek bori za svoju egzistenciju.

Iako ima diplomu učiteljice, ona ne radi u učionici sa decom, a to je ono što najviše voli. Dok čeka posao u struci, Marija ne sedi skrštenih ruku, već razvija svoje mnogobrojne afinitete i talente. Prokupčani je znaju kao prvu ženu bodigard u Toplici, dugo se bavila frizerajem, a nedavno je objavila i svoju prvu zbirku poezije „Poklon“.

– Sve što radim radim s ljubavlju, ne umem drugačije. Ipak mi je rad sa decom omiljen. Kako je i Jan Amos Komenski rekao, posao učitelja je kao i posao babice. Moj posao je da porodim najbolje iz deteta. Ja ne mogu da mu „sipam“ znanje, samo da „porodim“ najbolje iz njega. Red, rad i disciplina moraju da postoje, ali kroz igru radimo sve. Najbitnije je steći poverenje deteta i naučiti ga da bude dobar čovek. Ocena nije merilo ljudskosti. Učim ih da misle, razmišljaju glavom, a ne kako mora. – kaže Marija.

Ne kako se mora, već na svoj način – upravo to je princip kojim se Marija vodi u svakom momentu. Iako je dosta putovala, rodna Toplica joj je posebno u srcu i teško bi se odlučila da je napusti.

– Ja volim svoju zemlju i želim da u njoj mogu slobodno da iskazujem svoje mišljenje, da uvažavam i budem uvažena. Kao i svi koji tu žive, rade, a gde postoji volja nađe se i način za sve. Da smo sređena država sistemski ne bi politika bila toliko bitna, da se toliko udubljujemo i trošimo bespotrebno. Ali okolnosti su takve da moramo da budemo u toku. Ja sam za sistem koji funkcioniše nevezano za to ko je osoba koja će da bude na čelu države, opštine, škole, firme, vojske sve dok radi svoj posao kako treba. Ovoj državi trebaju školovani, pošteni, sa funkcionalnim znanjem ne kvantitativna manufakturna radna snaga. Ljudi treba da se osećaju slobodno, ne uslovljeni, „zadovoljni“ ako sa fakultetskom diplomom dobiju šansu da rade u fabrici „na  traci“. I to je častan posao, ali nije se cela nacija školovala za tо. Ne mogu da se odreknem svojih principa zarad egzistencije. Očigledno da bih bila „prihvatljiva” moram da budem prosečna. To zaista ne mogu – kaže Marija.

Umesto proseka, Marija bira poeziju. Piše, stvara, a nedavno je i objavila prvu zbirku ljubavne poezije „Poklon – podarok – doro – cado“. Nakon izuzetno uspešne i posećene promocije knjige, razmišlja o njenom prevodu najpre na ruski i grčki jezik, a ako okolnosti dozvole, i francuski.

– Razmišljam o objavljivanju prevoda, ali za to nije dovoljna samo volja, potrebna su i finansijska sredstva, koja još uvek nemam. Ja stalno pišem i već imam pesme za još dve zbirke, ali ne razmišljam kvantitativno, već kvalitativno. Pesme iz zbirke su prihvaćene, zaživele su, to mi je najbitnije. Volela bih da Putinu poklonim svoju knjigu, na srpskom, i na još dva jezika: ruskom i grčkom. – kaže Marija.

Posvećena tradicionalnim vrednostima, Marija je spremna da radi svaki posao ukoliko je častan. Zanimljivost u njenoj biografiji je svakako to što važi za prvu ženu bodigard u Toplici. Kaže da je taj posao bilo lako obavljati i da su Prokupčanke na skupovima i proslavama pristojne.

Prva je u gradu koja je prihvatila da besplatno šiša ljude koji su svoju kosu donirali za izradu dečijih perika za obolele od karcinoma pre par godina. Takođe je inicirala i aktivno učestvovala u humanitarnoj muzičko-poetskoj večeri kada se i poznati glumac Ivan Bosiljčić uključio da pruži pomoć Prokupčanki Dragani.

– Dragani je bila potrebna transplantacija bubrega i meni je bila izuzetna čast da dam svoj doprinos i na bilo koji način pomognem. Ona je danas čak majka 2 dečaka! Ponosim se što sam bar malo pomogla da ostvari svoju sreću – kaže Marija.

Svoje životne ciljeve vezuje za zdravlje, slobodu i sreću, zbog toga ju je, kaže, na neobičnom životnom putu oduvek najviše pogađala nepravda.

– U životu je najteže kada je nepravda i kada ti odlaze ljudi koje voliš, a nisi ih se nagledao, naslušao, proživeo sa njima… smrt majke do sada. Sa druge strane, često mi je bilo lako u životu, jer mi je najlakše kada usrećim nekoga, kada se neko oseća srećno, dobro. To svi možemo – kaže Marija.

Vođena ljubavlju, verom i svojim idejama, Marija će, sigurno, pronaći način da još koji put iznenadi svoje sugrađane. U međuvremenu, Prokupčani i svi ljubitelji lepe reči, mogu uživati u njenoj poeziji.

Ostale priče iz Prokuplja možete čitati OVDE.