Prokupčanka Marija Ristić je slikarka, nastavnica likovne umetnosti, ali umetnica iznad svega. Nakon Srednje umetničke škole u Nišu, diplomirala je na Fakultetu primenjene umetnosti u Beogradu. Inspiraciju za stvaranje pronalazi u svetu oko sebe, te kroz umetnost nalazi način da doprinese zajednici. Na drugom konkursu “Ne prljaj – nemaš izgovor” pobedila je društvena igra, delo njenih učenika i nastavnice fizike Ivane Radovanović za koje je ona osmislila likovno rešenje.
O umetnosti podučava učenike OŠ „Vuk Kardžić” u Žitnom Potoku i u Tehničkoj školi „15. maj“ u Prokuplju. Ove jeseni pokreće i svoje radionice slikarstva za decu i mlade u Nišu. Ima veliku želju da samostalno izlaže svoj rad, ali sa druge strane, zbog samokritičnosti ostvarenje te želje odlaže za neko zrelije doba svog stvaralaštva.
Razgovarali smo sa Marijom o slikarstvu, o umetnosti u Srbiji, kao slikarskim pravcima i stilovima koji je određuju kao umetnicu.
Kako se postaje slikar? Šta nastaje prvo: motiv, misao, crtež? Šta te pokreće? Da li misliš u slikama?
Proces stvaranja koji umetnik ostvaruje kroz emocionalnu i estetičku privlačnost ljudska je delatnost koja ima za cilj stimulisanje čula, uma i duha. Ta potreba za stvaranjem, koja se naziva kreativnost, između ostalog može da se iskaže i kroz likovno područje – slikanje. Poriv je nešto individualno, a sam produkt nije ukras dokolice, kako većina to poima, već količina stimulacije koje to platno izaziva. Šta nastaje prvo? Uvek misao. Potreba da se zabeleži trenutak. Ideja i kreativa dalje diktiraju tehniku kojom želim da iskažem zamisao. Bude naprasno ili zahteva idejna rešenja. Dešava se i da odustanem onda kada osetim da ne mogu da iskažem sebe ili sam rad tehnički ne zadovoljava moje kriterijume i poimanje lepog. Budem i tek nakon par godina razočarana u svoj ART kad uočim nesklad, isto tako mogu biti u trenutku zadovoljna ishodom. Još uvek sazrevam kao umetnik, istražujem likovna područja, eksperimentišem različitim medijima, posmatram svet kako to radi – učim. Moje gorivo jeste tematika koju diktira svakdnevica. Desi se CLICK i nakon što formiram ceo koncept misaono odem do ateljea da iskažem sebe. Inspiracija je beziscrpna. Dešavaju se blokade, ali je to privatni sukob i životni nesklad kod umetnika, a ne nedostatak ideje ili kreativnosti. Dok stvaram prioritetno sam fokusirana na sam rad (zanatski) i periferno se bavim idejom, jer kako sam već napomenula, u ovoj je fazi sve evidentno i retko podložno izmenama.
Jesi li negde izlagala svoje slike? Osvajala nagrade? Šta za tebe to znači?
Svakako, ali ne kontinuirano i na moju inicijativu. Dobijam konstantne kritike na mnogo toga i uporno samosvesno sabotiram sebe. Ne volim da se ističem javno, ali je činjenica da ne negujem svoj ART dovoljno i plasiram to konzumentima umetnina. Nisam učestvovala ni na jednom konkursu.
Kom pravcu u umetnosti težiš? Jesi li imala uzora ili je nečije stvaralaštvo posebno uticalo na tebe?
Ne upadam u faze. Trudim se da budem inovativna i produktivna onoliko koliko mi to slobodno vreme diktira. Uzore da li sam imala? Svakako! Čak i dela koja mi se polovično dopadnu ostave jak uticaj. To polovično bude okidač za moje sveukupno, što je opet nekom drugom polovično ili nasuprot tome.
Gde je slikarstvo danas u svetu? A gde u Srbiji?
Da vas dublje povuče ova tema, iznenadili se koliko zemlja Srbija ima autentičnih umetnika. Ne aludiram samo na one afirmisane, već i na nedovoljno izložene publici. Laici? Koliko tek oni umeju da zasene. Sebe sam nakon studija želela da ostvarim kao kustosa galeristu. Da se stambeno situiram i oformim atelje. Razlog zašto srčanije nisam istrajala u tome jeste „pozitivna nula“. Ta je fraza, po meni, jedino što nas razlikuje od sveta. Finansije su barijera. Naši se građani kulturno uzdižu i interesuju za umetnost, ali nemaju sredstava da je priušte, samim tim i neguju. Apsolutno svaka država ima plodne umetnike. Oduvek je tako. Umetnost je prisutna kroz vekove unazad. Pitanje je samo da li se ona dovoljno plasira i u rodnoj Srbiji.
Kako je biti umetnica u nastavi? Možeš li pomiriti te dve uloge? Jesu li one uopšte u sukobu?
Nisu u sukobu, ali mi ljubomorišu konstantno. Umetnost trpi zbog nastave. Mimo prosvete ja sam lokalna umetnica koja treba vreme za socijalizaciju, sitan hedonizam, putovanja, privatne časove, hobi i kućne poslove. Tako da tu vrlo malo vremena ostaje za ART. Dok me, recimo rad u prosveti pokreće. Budem primetno iznurena na kraju dana, ali osećaj je zaista dobar. Ta interakcija sa učenicima je čista bezuslovna euforija. Nisam autoritet po svaku cenu i odbijam strahopoštovanje, ali očekujem prijatnu atmosferu na času i rad u kontinuitetu. Puno je talentovane dece na ovim prostorima i moja je obaveza da im pružim adekvatnu edukaciju iz ove oblasti.
Imaš li želju da napraviš samostalnu izložbu?
To je dužnost svakog umetnika – da izlaže. Koja je svrha? Pitaju se, naročito u današnjem svetu u kom je otkucaj srca brži od sekunde. Najveća svrha umetnosti jeste da dovede do katarze, emocionalnog pročišćenja, kod onoga ko u njoj uživa. Dobrim se umetničkim delima smatraju ona koja prežive test vremena i ostanu upamćena i kroz nekoliko vekova. Nemar je takvu jednu manifestaciju kreativnosti i beskonačnosti apsolutnog duha uskratiti čovečanstvu. Aludiram na kolege koji već uživaju simpatije konzumenata umetnina. Sebe ne doživljavam još uvek toliko uticajnom u takvim krugovima i posvećenom, što je još prioritetnije. Moj je hendikep svestranost i veliki sam uživalac hedonizma. Grabim život pa tako razigrana i srčana često se uželim za platno i četke. Osetila sam odobrenje kod kolega čija dela jako uvažavam. Kritiku takođe. Poriv da stvaram je jak ali želja da se mimo rada u prosveti socijalizujem je jača. Možda se vremenom sve stiša kad ušuškam sebe u neke udobnije godine. Ove simpatične tridesete hoće sve i odmah. Od srednje škole sam krenula sa kolektivnim, ali nisam nikad samostalno izlagala. Želja je velika i priuštiću to duhovno zadovoljstvo sebi onda kada osetim da sam slikarski sazrela u potpunosti. Zanimam se i za ostala likovna potručja tako da videćemo za par godina gde sam. Jedno je sigurno, od kako sam opredelila sebe kao umetnika , poriv da doprinosim društvu ne jenjava. Volim svoj talenat i mogućnost da kroz nešto tako veliko iskažem sebe. Osećaj je zaista dobar.
Marijin rad možete pratiti i na Instagramu na profilima m88_youth i m88_stockroom.
Tekst je napisan u okviru projekta „Izuzetne žene Toplice”, koji se sufinansira iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Bravo. Sjajan intervju. Jako realna sagovornica.
Predivna Marija! Talenat je isopoljila veoma rano. Sigurna sam da će nam svojim radom priređivati lepa iznenadjenja.