U Prokuplju skoro da ne postoji osoba koja nije čula za Mariju Timotijević. Marija je državni stipendista, dobitnica više od dvadeset prvih nagrada na republičkom i saveznom nivou (Republičko takmičenje mladih pijanista u Beogradu, Međunarodno takmičenje mladih pijanista u Nišu, Festival muzičke omladine u Šapcu, Šopenijada, Takmičenje muzičkih škola “Josip Slavenski”, Republičko takmičenje muzičkih i baletskih škola Srbije…) kao i nagrade na medjunarodnim takmičenjima: F.Chopin (Novi Sad), Nikolai Rubinstein (Pariz), Pietra Ligure, (Italija), Petar Konjović (Begrad) i mnoge druge.
Razgovarale smo o tome kako je to biti pijanistkinja u Srbiji, šta je pokreće i inspiriše, i gde smo to mi i naša umetnost danas.
Prvi put si nastupila sa orkestrom u svojoj trinaestoj godini. Koliko je bio ozbiljan svet ozbiljne muzike za jednu devojčicu? Da li se promenio do danas?
– Za devojčicu i nije bio tako ozbiljan. Ceo taj svet je za mene bio jako privlačan. Slušati velike umetnike i analizirati njihov stil izvođenja, upoznavati se sa novim delima za mene je bilo neprocenjivo, kao što je i danas. Naravno da se moj pogled na sve to promenio jer se i sama vrednost umetnosti promenila a i moje shvatanje iste.
Kako izgleda život jedne pijanistkinje u Srbiji? Kakav je tvoj pogled na stanje u umetnosti u našoj zemlji? Šta je to što bi promenila i na koji način?
– Probudim se, popijem kafu i sednem da radim kao u bilo kojoj drugoj profesiji. Ljudi misle da je to nesto jako zabavno i realaksirajuće, a zapravo je svakodnevna borba sa zahtevima koje kompozitor dela postavi ispred izvođača. Umni i fizički napor, takođe. Sviram s vremena na vreme jer u Srbiji i ne postoji tako puno prilika za to, tj. u Srbiji nema dovoljno adekvatnih prostora za održavanje koncerata tog tipa, a ni adekvatnih istrumenta. Umetnost kod nas je u izumiranju a da pre toga nikada i nije bila potpuno živa. Koncerte klasične muzike možete slušati na par mesta i to u glavnom gradu. Slikari retko izlažu, glumci retko glume, nista od umetničkih trendova ne dolazi do nas. Tu smo gde smo, sami sa sobom. Promenila bih mnogo toga, ali jednog dana kad za to dođe vreme, jer sada svakako nije. Ni napori nekih mojih kolega ne menjaju ništa, jer je svest ljudi zalutala u nekom drugom pravcu, na mesto gde sem pukog preživljavanja nista drugo ne postoji.
Šta te pokreće da svakodnevno radiš?
– Pokreće me moja potreba za lepim, moj unutrašnji nemir koji osećam kada instrumentu ne posvetim dovoljnu pažnju. Pokreću me dela koja još uvek nisam osvojila. Umetnik pokreće sam sebe, sa onim sto mu se dešava svakodnevno, sa ljudima, prirodom, ljubavlju, sa uspehom i neuspehom, bolom i srećom.
Nastupala si kao solista i u ansamblu na brojnim koncertima: Kolarc, SANU, SKC, Madlenijanum, Skupština grada Beograda, Kopar, Austrija, Barselona. Kako zvuči aplauz u Beču, kako u Beogradu, a kako u rodnom gradu – Prokuplju?
– Kada je nastup dobar i aplauz je dobar, nije ni posebno važno gde si. Kada sam inspirisana i publika to oseti, a zatim i nagradi aplauzom. Lepe sale van Srbije svakako dobrinose tom osećaju. Meni je aplauz jako bitan, jer volim da ljudi imaju osećaj dobro iskorišćenog vremena.
Koji su tvoji planovi za 2015. godinu?
– Još uvek sam student na doktorskim studijama (FMU) u klasi prof. Dejana Sinadinovića, trudiću se da uspešno položim predstojeće ispite. Trenutno radim na novom programu koji ću izvoditi ove godine. Biće koncerata, naravno, i po koje takmičenje. Plan mi je da ostanem na ovom putu i ostvarim svoje zamisli ili bar neke od njih, što će biti i moj najteži zadatak za ovu godinu.
