Milan Ilić Trša: Scenografija je treća dimenzija

Slikar, muzičar i zaljubljenik u pozorište Milan Ilić Trša jedini je scenograf kog ima Prokuplje. Nedavno je postavio pedesetu scenografiju u svojoj karijeri, te smo razgovarali s njim o tom putu od prve scenografije u predstavi „Bilo jednom u bajkama“ do jubilarne u „Da li je to bila ševa?“.

Kao čoveka sa mnogo talenata, upravo ga je svestranost odvukla od akademske karijere. Zbog gitare je napustio studije istorije umetnosti, ali ga je ljubav prema muzici, glumi i slikanju dovela u prokupački Dom kulture, gde i danas stvara.

– Prvu scenografiju sam napravio za predstavu “Bilo jednom u bajkama”, u režiji Zorana Cvetkovića. Ovaj dramski tekst za decu napisao je moj kum Srđan Živković, tako da je on “krivac” što sam došao u Dom kulture. – kaže Ilić.

Iako se gitare sada retko lati, muzika ga vodi u stvaranju izvanrednih slika i scenografija, kako za pozorišne predstave, tako i ostale programe Doma kulture. Celu deceniju kreira fantastične tematske okvire za FEDES, osnivač je Ivandanjske likovne kolonije, a okušao se i u ulozi reditelja.

– Sve što znam naučio sam sam. Ideja se rodi u mojoj glavi i ja je naslikam ili napravim. U svemu što radim uživam, ali moram da priznam da je scenografija treća dimenzija, jer se u nju ulivaju i likovna i muzička umetnost. Dodajmo i tome da je svaki scenograf pomalo i reditelj… – priča Milan Ilić Trša.

Dečja publika se svake godine oduševljava pozornicom za FEDES, ali pored impozantnih aviona i brodova, Milan ipak za omiljenu izdvaja gitaru, koju je napravio druge godine ove manifestacije. Od mnogobrojnih scenografija kao najzahtevnije izdvaja one za predstave „Buba u uhu“, „Iza kulisa“, „Putujuće pozorište Šopalović“.

– Postoje jednostavne i komplikovane scenografije. „Iza kulisa“ je na primer realna i bilo je potrebno napraviti prostor koji će publici pomoći da shvati predstavu. Tu je akcenat bio na funkcionalnosti, napraviti stepenice, vrata, jedna, druga, treća… Ta funkcionalnost došla je do izražaja i u predstavi „Ana je čekala“, gde sam napravio ogledalo za glavne junakinje, ali još bitnije onu veliku kocku – kalendar. To je bilo lako osmisliti, ali malo teže napraviti – da Rubikova kocka bude pokretna i da u pravom trenutku pokaže pravu godinu. – kaže Ilić.

Zanimljivo je to da detaljne skice za scenografije ne pravi, već reditelju izlaže svoju ideju, a onda je, ukoliko bude odobrena, u toku izrade dorađuje, dopunjuje i nadograđuje. Iako su Prokupčani imali prilike da ga vide kao glumca i slikara na delu, on kaže da najviše slobode ima upravo u scenografiji. U tom procesu on je svoj od početka do kraja, od zamisli do realizacije.

– Naravno da uvek imam pomoć kolega kada je to potrebno, ali je nekad lakše kada radim sam, upravo zbog toga što ne crtam skice. Mada, nakon šesnaest godina zajedničkog rada, kolege me poznaju i lako mi je da objasnim šta želim da napravimo. – kaže Ilić.

Ne praveći razlike između dečjih predstava ili onih za večernju scenu pozorišta, ovaj prokupački scenograf se upisuje u istoriju Amaterskog pozorišta „Hranislav Dragutinović“ kao jedan od kreativnijih i talentovanijih stvaraoca. Zahvaljujući njemu prokupačka publika uživa u scenskom dekoru kome mogu pozavideti i profesionalna pozorišta.

Tekst je napisan u okviru projekta „Čuvari kulture”, koji se sufinansira iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.