Na prostranoj poljani sivilo. Stravična slika. Neviđena. Za neverovanje. Stotine zarobljenika na zemlji. Nepomični. Polumrtvi. Ječe poslednjim atomima satrvene snage. Previjaju se od nesnosnih bolova. Reči teško izgovaraju. S mukom se sporazumevaju. Mnogi dušu pribiraju. Napaćeni se sa životom rastaju.
– Bože jaki, da li ovo sanjam? Život ovih ljudi je na izmaku, a sve junak do junaka. Ovoliko i’ na okupu u veku mom nisam videla. Ali, ovo više nisu insani, već poluumorene duše. Nagrđeni, ojađeni i osakaćeni. Nit’ govore, nit’ romore. Iskopneli. Šta li im uradiše te ovak’i’ muka dopadoše, onemeše? Gde li im se dede snaga? Jao… Kuku meni!
– Milija, brate najmiliji! Da li me čuješ sokole iz orlovskog gnezda? Šta li se desilo s tvojim glasom, mladalačkim krilima? Ko li i’ poseče?
– Vode! Vode! Vode! Dajte mi vode! – s vremena na vreme čuje se tiho zapomaganje jednog logoraša.
– E, da sam znala kondir da ponesem, junake da napojim! Rane da vidam!
– Zima mi je! Zima mi je! – ponavlja drugi, a treći šapatom progovara:
– Ne osećam ni noge, ni ruke. Kao da nisu moje. Možeš da me sečeš, ništa ne osećam, ali Srbi i ovde, u najmračnijim danima, brane slobodu otadžbine.
Mileva, kao na Polju Kosovu Kosovka devojka, ide od jednog do drugog logoraša. Okreće ih, prevrće i raspituje se za brata, ali odgovora nema.
– Milija! O-o-o-o-o, Milija-a-a-a-a! Javi se! Sestra te zove!
– Nema mog Milije! On se ne nalazi ovde. Izgleda da me je namrgođeni stražar prevario. Vrag ga odneo. Gnev nije samo moj. Jedni logoraši su zagrljeni, drugi zbijeni jedan do drugog. Niz lica nekih od njih kaplju suze isplakane.
Prvi zaranci. Nebo iznad Mauthauzena i Gusena, jednu od najstrašnijih stranice istorije Srba, prekriva tama. Tušti se, a uši para jauk i lelek hiljade bespomoćnih ljudi, od kojih su ostali samo kosturi. Slike potresne.
Ponirući u dušu nevoljnika, Mileva sede među logorašima, skinu šamiju, gleda u nebo, prekrsti se i izreče kletvu:
– Gospod vas naružio. Da li imate majku, sestru, brata? Ubila vas i majčina, i sestrina suza. Šta učiniste od nedužnih ljudi? Seme vam se zatrlo. Prokleti da ste od sad do veka.
– Beznađe! Na koju stranu da se opravim, kud’ da pođem? Ne! Ne odustajem!
Vreme neumitno odmiče. U strahu da je njena muka bila uzaludna, premorena Mileva se namah seti pesme koju je njen brat najviše voleo i često pevao.
– Da li je ljudski zapevati na ovoj prokletoj poljani? – pita se Mileva.
Ipak, iz njenih planinskih grudi, posle kraćeg dvoumljenja, zavijori se stara, već zaboravljena narodna pesma, koja se najčešće pevala na svadbama, saborima, slavama i drugim svetkovinama:
Sestro, ti si moj slobodar, ali ja se još uvek ne osećam sigurnim. Ratni vijori nikako da se stišaju.
Na slici: Mileva Bojović Rakić iz Krčmara kod Kuršumlije
(Autor: Radoljub Gligorijević)
Tako je seme im se zatrlo.