Pobeći, kao kukavica ili ostati i živeti kao senka? Uklopiti se u ram svakodnevice ili izaći iz okvira i postaviti nove granice? Pitanja se gomilaju, a odgovora nema. Svakim danom smo sve dalji suštini postojanja. Skoro je nemoguće poznati je od guste magle ljudske podlosti, grozote i grehova. Svet sve više obuzima tama. Slabašni blesak svetlosti javi se tek pokatkad. No, tek što zasija, iščezne u mračni bezdan i zgasne, možda zauvek. Teško je. U pravu je bio Crnjanski: “Odseliti se treba, otići nekuda, smiriti se negde na nečem čistom, bistrom, glatkom kao površina dubokih, gorskih jezera, iz ovoga blata, iz neprekidnih ratova, službi i obaveza. Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom…”
Životom u kome živimo kao u tamnici. Svetlost do nas jedva dopire. Slaba je i ne može mnogo. Tama i dalje vlada, pomaka skoro da nema, a našom zemljom hodaju mrtve duše, prazne i gole.
A onda, sledeći prizor. Negde u daljini, kroz maglu devojka u dugačkom kaputu do poda. Tromim korakom odvaja potpetice od zemlje. Iako težak, njen hod je graciozan, a koraci ujednačeni i odmereni. Ona odlazi, nikuda. Neće se vratiti… Ipak je pratim. Što mora, zbiće se! Posmatram predele koji lagano odmiču. Svetlost je jedva vidljiva, ali ipak vidim nadu da će biti bolje. Toliko je velika da se može boriti protiv tame. Sama ne može uspeti. Da bi odnela pobedu u toj borbi, potrebni su joj dobri i odani saveznici. Spremna sam da se borim i stanem uz ovu hrabru devojku. Razumem je i osećam da je to jedino ispravno. A vi? Šta vi osećate? Predeli oko nas ponovo postaju sve mračniji, tužniji i bezizlazniji. Svakodnevno gledam ulice i ljude koji, dok jezde poput seni, skoro da su prozirni i za sobom ne ostavljaju nikakav trag. Lica su im iscrpljena, a osmeh? Odavno zaboravljen. Jeste li i vi takvi? Svi smo. Svi smo takvi. Tama je uništila sve što je lepo. Užas svakim danom postaje sve veći. Ova devojka i dalje hoda, kao da se ne plaši. Dok je sledim, ja se bojim sebe, prizora koji je pred mojim očima i strahujem da će i mene obuzeti. Ne želim da postanem prazna ljuštura bez cilja, izgubljena među ulicama i ćoškovima. Nažalost, osećam da je to neminovni kraj koji se bliži.
I onda u daljini ponovo svetlost, strah me napušta i vidim jasnije. Slabašna je, daleka i naizgled nedostižna, ali njeno prisustvo se oseća. Nije sve izgubljeno. Čak i magla postaje ređa i vidljivost raste. Bitka još uvek traje. Iščekujem, ali ništa… Ona se i dalje ne osvrće, samo korača napred. Vidite li? Naše unutrašnje svetlo postaje sve jače, kolona sledbenika sve duža i pobeda sve izvesnija. Sada, više nego ikada, želim da znam ko je ta tajanstvena devojka koja je uspela da svojim svetlom napravi plamen koji gori. Onaj plamen koji je dovoljno jak da pobedi i najveću tamu. Ona staje. Kolona je prati u stopu. Odjednom muk. Okreće se lagano i sada sigurno, i dalje graciozna. U neverici stajem. U njoj prepoznajem – sebe. Krhka devojčica izrasla je u odlučnog vođu koji je doveo svoj narod do cilja. To je budućnost, onakva kakva treba biti, obasjana svetlošću, dobrotom i ljubavlju! To je budućnost za koju se vredi boriti!
Pođimo u borbu, već sada! Ne gubimo vreme! U svakom od vas ćuti po jedan vođa. Prvo, uzmi sebe za ruku i sebe odvedi tamo gde želiš da budemo svi. Budi zrak! Budi snop, sveća, svetionik, sunce. Budi svoj! Ne kudi tamu. Upali svetlo. Neka tvoj unutrašnji sjaj bude varnica koje će pokrenuti plamen koji osvetljava i oplemenjuje. Povedimo našu bitku, bitku celog čovečanstva. Povedi bitku za sebe, za mene, za nas. U mraku mi se ne vidimo. Krajnje je vreme da upalimo naše zvezde! Zato povedimo bitku, bitku za svetlost!
