Moja nana je spremala najlepši džem od šipuraka

Čini mi se da i nije tako daleka ona planina koja se vidi kroz moj prozor. Verovatno se moja dioptrija pogoršala ponovo. Ili je to od umora. Daleko je ta planina. Kao i ona moja, sa sve poljima i cvećem. Onim suvim i onim još uvek živim.

Čitala sam da se na planini ljudi ne razboljevaju, niti su tužni, samo često, previše često, umru od samoće. Gledala sam jednu brezu kako se povija da dohvati zemlju. Vikali su, ona se tako moli. Ja sam znala da samo skuplja kupine za nas. Ogrubele su joj i krošnje i lišće joj skoro opalo, dok stoji i čeka, kao i svaka druga, slična njoj, da joj neko dođe.

Moja nana je spremala najlepši džem od šipuraka. Sada to ne može, jer je stara i ne seća se baš recepta. Kada smo bili kod nje, nije izgledala nimalo drugačije od bilo koje druge nane. Povijene kičme, u crne džempere i i dalje vunene čarape. Kaže zima je. Verovatno i jeste bila tad.

Sporo korača. Skoro da gubi ravnotežu, pa se pridrži za naslon od kreveta. Kaže, može sama, još je noge služe. A one otečene, od života. Mudre ruke koje nikada nisu naučile da pišu, šaraju po mojoj novoj bluzi. Kaže mi i ona je išla u Francusku. Kažem, daleko je ta zemlja. Ona sklapa ruke u krilo i uzdiše. Zbog života ili vrućine. Beše i vruće tad.

Nisi morao ništa da kažeš u njenom prisustvu. Tišina je uvek bila prijatna i dobronamerna. U nju bi stalo sve, ceo njen život i nešto malo ovog mog. Stao bi i jedan treptaj i po koji pogled i smešak. Uglavnom njen prvo, pa onda i moj. I opet tišina.

Mirisala joj je kuća, na ono cveće kojeg dugo nisam mogla da se setim. A koga je uvek bilo na vašarima, na livadama i u nekim drugim stanovima. Ali nikad nije mirisalo kao nanino. Bilo je otužno i teško, ali je uvek bilo tu. Njegov miris u albumima sa crno belim fotografijama porodice, između tegli sa slatkom od šljiva i dunja, u one štrikane njenom rukom, pokrivače na foteljama i u njoj samoj. Znala sam da kada bih se setila tog mirisa, a danas ga često ima svuda, put me odvede tamo gde nisam htela. U ona davna vremena, za koja znam samo iz priče. Kada je nana bila mlađa i kada je obitavala na tim poljima. Kada je na planini i živela i kada se nije savijala i spoticala o vreme. Odletela bih zajedno sa njom i obišla onaj krug od njenog života. Da posetim neke stene do kojih još nisam došla, a volela bih. Jer verujem da je na njima urezan nanin mladalački osmeh.

Uvek su iste, na prvi pogled, sve nane ovoga sveta. Ali samo na prvi pogled tako. Prepoznaćete ih po malenom rastu i velikom hodu njihovog života, po štapovima koji koriste, po maramama i rukama u kojima su nosile i nas. Ali na drugi pogled, svaka nana je posebna i svaka drugačija. Drugačije nosi naočare, drugačije bombone kupuje, drugačije mesi i pravi ajvar od ostalih. Zato jer je naša. Naša u oblicima reči koje izgovara drugačije od drugih, u smehu i u igranju sa nama. Drugačija u planinama i poljima. Svima daleka, nama najbliža. Na onim poljima koje vidim nema trave. Neko je izgazio.

Na mojim poljima, još je sveža iako će jesen. Na njima se skupilo sve ono što nema tamo kroz prozor. Skupila se deca i leptiri i cvrčci. Sve ono što mi je sada daleko. Skupila sam se i ja. U daleke ruke, u tišinu i u ono smilje koje miriše na moju nanu.

Autorka: Viktorija Marković