Vidim u današnje vreme kako se prave svadbe, ni uporediti sa nekadašnjim svadbama. Neverovatno je, samo možda pola sata pre gostiju stižu domaćini u salu, možda pola sata posle gostiju izađu i to je to.
E kada se nekada to spremalo, opsadno stanje u selu je najmanje 20 dana, a imao je ko i da pomogne, živelo se za takvu priliku.
Malo “jača” svadba je podrazumevala baraku ili dve, zavisno od broja gostiju, od terena avlije, jer podrazumevalo se da se svadba pravi u kući mladoženje.
Kad sam se ja ženio davne 1978. godine, baraku smo unajmili od nekih Dobričana iz Bučića koji je i doterali. Pošto su roditelji moje ljubavi radili u Austriju, nismo moglu drugi termin za svadbu da udesimo nego za Novu godinu, jer da smo čekali leto bilo bi i krštenje.
I tako namontirasmo baraku, unesosmo stolove i čekamo 1. januar kao početak veselja, a uoči tog dana malo momačko veče i na doček Nove godine, ja i snaša u krevet, gledam televiziju i tu nam praviše društvo do gotovo ujutru moj stric Vukajlo-Kale Sredojević, koji je cvrcnuo neku i nije mu se išlo kući nego pravi društvo mladencima.
Pokušali da ga isprate moji roditelji ali, avaj, Kaletu se ne ide, vata zalet za sutradan, i ja i snaša sa njim, ali bio je batlija, lepo smo proveli život.
A beše lep dan, sunčan, topao, dan kakav se poželeti može. Ne lezi vraže, kad ujutru ustadosmo, napadao sneg oko 60 sm, ne možemo da verujemo šta to bi, premda nije nikakvo čudo da za Novu godinu pada sneg.
Biće problema, nesumnjivo, za kićene svatove, bar za sa mladine strane, a mladoženjini su većina sa sela – opančari, za njih problema nema.
I dođoše svatovi, nasta veselje u baraci. Svirao mi tadašnji među najboljim sviračima Adam Čamagić iz Blaca, Drakče Marjanović iz Donje Draguše, Gudža iz Tulara sa ćemanetom za meraklije i basadžija iz Čučala Miro. Bez basa muzika nije dobra.
Ide ‘ladna, ide grejana, ide velika, tu se moj teča Krsto “opuči” sa klupe na vrh grbine u šatri pa ga podizasmo. Ide ukrštanje, ide ljubljenje, zdravimo se mi mladenci sa svakim gostom, daju poklone, neki i u parama, premda u to vreme nije bilo obavezno poklon u koverti kao sada. Sada ako nema koverta kao poklon već neki servis, svi te gledaju popreko, počev od mladenaca pa do obostrane njihove rodbine.
Sada je hit da platiš mesto i ono što pojedeš, plus da i mladencima ostane nešto za trošak, pa se hvale kako napravili svadbu džabe i još zaradili. Nekada se nije tako gledalo, drugi običaji, drugi nariod, zavirio zapadnjački đavo kod nas pa izgubismo svoje običaje.
Sećam se da su hitovi bili pesme “U razdeljak te ljubim” od “Ranog mraza” i “Tako je plakala Isidora” od Radeta Vučkovića, naravno nisu pevane za goste, nego samo podsećam a svirane su i pevane prigodne pesme. I u neko doba raziđoše se gosti.
A šta se dešavalo drugog dana svadbe čitajte sutra na Top novosti.
Autor: Zvonko Prelić
