MOJA UČITELJICA I JA

RADMILI DŽIPKOVIĆ 1926 – 1997

Sa ljubavlju i poštovanjem

Kao da je juče bilo, a bilo je to 1960. godine, stiže vreme da se u školu krene. I voleo sam, i nisam voleo .Dosađivao sam ocu i majci da mi pričaju priče, da me uče da brojim i računam do 100, a oni onako umorni od napornih seljačkih poslova, ali oteti mi se ne mogu pa i oni jedva čekaju da pođem u školu.

Jeste da smo moj bata Stole i ja drugovali sa Pedom, učiteljskim detetom, koji je malo bio stariji od nas, “muvali” smo se oko škole i njegove majke Radmile, nije nas od Pede odvajala, ali mi smo je smatrali kao majku našeg druga i imali smo slobode kod nje.

Kako se bliži septembar, počeše stariji đaci i braća i sestre, da nas plaše i da nam daju “zort”, da će da nas biju u školi, kako ćete sa tako “kafenim” rukama od oraha koje smo ljuštili da bi se “ćarili” pa ih strugasmo ciglom al boja ne popušta, ama baš niko da nam nešto lepo kaže za školu, i “stegoh” se uoči polaska, što se mene tiče najradije ne bih ni išao, al’ me niko to i ne pita čak se i roditelji prse i sile – prvenac stasao za u školu.

Opremi me majka, okupa, obuče što je najbolje imalo a to što je najbolje imalo podrazumeva i odeću varoških rođaka kojima je namalilo, pa došlo kod mlađih i siromašnijih, mene sramota što nosim tuđe iako to nigde ne piše ali svi znamo, ali ko te pita sirotinja ne bira.

Dovede me majka do škole, zvernjam se ja na onu drugu decu, od kojih dosta i poznajem ali ima i nepoznatih, nas 16 ili 17 čini mi se prvaka, skupili se na jedno mest,o a stariji đaci nas zadevaju onom pesmicom, ne znam da li i sada se koristi:

Prvi razred cveće bere, drugi razred mačke dere, treči razred pod astal, a četvrti gospodar.

Pribili se mi uz majke, eto ti učiteljice, unezverio se ja, ne poznajem onu ženu Pedinu majku, pomazi me ona po glavi da me oslobodi, porazgovara malo sa našim majkama, ali ja ni reč ne razabrah, odoše naše majke a ja – uđoh u učionicu, uđoh u život …..

Moja učiteljica, jedna lepa, divna, razumna, kraljica među ženama, uvede me u život, još i sada mi ono njeno – kosa tanka, uspravna debela malo savijena – i tako jednu ili dve stranice sveske u male linije, i tako do polugođa. Pa pravljenje računaljke sa 10 leskovih štapića, probijenih užarenom iglom i vezanih kanapom. I ostade mi u večnom pamćenju iako je dve godine me učila, ostala mi je uzor celog života, posle ode u Prokuplje.

I da vam kažem, viđao sam je i kao penzionerku po gradu, rado sam prilazio da se pozdravim i porazgovaram, ona onako otmena, dama prava i da znate nikad joj nisam rekao ili se obratio po imenu već onako kako sam u školi naučio – drugarice učiteljice, jer bilo kako drugačije da sam joj se obratio pokvario bih utisak, pokvario bih magiju.

Ona bi se nasmejala, i malo se bunila, ali ne baš previše, verovatno i njoj bilo milo, i tako je ostala moja – drugarica učiteljica do kraja života, i žao mi je što je na taj put nisam ispratio.

I da, sećam se pohvale, svratio moj otac u školu, ona mu pokazuje dnevnik i hvali me, a i on vidim ponosan otac a bogami i meni milo.

Drugarice učiteljice ako ove reči dođu do tebe ja da ti se zahvalim a ako ne dođu ima ko da to pročita i da vidi kakve su bile heroine našeg odrastanja, jer ovo nije samo za moju učiteljicu, već za sve one koji su u toj časnoj profesiji, učili onaj zaostao i siromašan narod.

Autor: Zvonko Prelić