Ni vaš stojadin ne ide na vodu!

Onomad mi se naljutila komšinica Branka što nisam izašla na proteste kod semafora. Kaže, svi su iz ulice bili, čak i njen trogodišnji unuk, kako me nije sramota. Njenom sinu napisali kaznu, kaže, vi ste glasali a mi da im punimo blagajnu!

A ja se mislim, pusti me, ženo, malo li me briga stislo!

Al’ joj ništa ne kažem. Odavno mene moja komšinica ne razume.

Nekad su naše dve kuće, priljubljene jedna uz drugu, umele da podele poslednju kašičicu kafe i šolju brašna. Deca su nam zajedno rasla, išla u školu, muževi radili u istoj fabrici, a svekrve raspravljale koja pravi lepše slatko. Nismo se jedna drugoj poveravale i jadale, al’ smo umele da ispletemo priču, pravu komšijsku. Toplu kao jutarnja kafa na terasi.

Zbližile smo se kad su njen Goran i moj Nenad zajedno švercovali gorivo devedesetih.

Kažu da nevolja zbliži čoveka i da proverava one što su blisko. Nas dve je zbližila.

Njoj sam ostavljala ključ od kuće kad odemo u selo ili na more – da zaliva cveće i proveri da l’ je sve u redu. S njom sam pekla i ljuštila papriku do duboko u noć, razglabajući o zimnici, deci i šefu što zvoca. Zajedno smo šile matursku haljinu za moju stariju ćerku i pantalone za njenog mlađeg sina.

I sve tako do pre neku godinu. Kad se zatvori fabrika, ovi muški snalažljivi, odoše kod privatnika. K’o što su nekad naši stari išli u nadnicu, sad se radi za dnevnicu – pa ko kol’ko da, ako uopšte da!  Deca odrasla i potikala se. Njeni se sinovi poženili, stariji Stevan živeo je sa ženom na spratu, mlađi Miljan otišao za Beograd. Moja Marina sa diplomom medicinske sestre otišla u Norvešku, a Bojan da studira u Niš. Svakog život stisne drugačije i svako živi kako ume.

Nit smo živeli bolje od njih, nit gore, a nije mi ni na pamet palo da se poredim. Al’ eto, ona proredi kafe. Jedan dan preskoči, pa drugi, pa peti i na kraju ostadosmo da se na ulici srećemo „slučajno“.

Tako dođosmo i do protesta.

– Kako te nije sramota, Đina – kaže ona meni – Gorivo poskupelo, a ti razvlačiš „inostranski“ veš! Ni vaš stojadin ne ide na vodu! Zar moja deca za vas da se bore?

Sve su, mislim se, u Kosovski boj pošli. Al’ prećutim.

Progutam joj i ovo „inostranski“. Da se ne svađam.

Dva – triput pominje glasanje, kao mi smo za ove, a oni su za one, pa nam je sve zato tako. Ne daj Bože da se Srbi slože! Ona s njena četiri razreda srednje misli sve je politika! A mene me briga za njenu praznu politiku!

Meni Marina iz Norveške došla. Visoka, lepa i nasmejana, al’ ja moje dete poznajem. Kad me zagrli k’o da mi kaže: „Mama, ja bih kući ostala.“ Srce mi poscepa.

– Briga vas za gorivo, imate vi gastarbajterski ’lebac! On je i od našeg jeftiniji!

Dođe mi da joj se okrenem, pa da joj kažem da skupljeg hleba od ovog nema. Al’ prećutim. Da se ne svađam.

Nisam ja glupa. Kad poskupi gorivo, će poskupi i sve ostalo. Makar samo što sve mora odnekud da u prodavnice dovezu. Stra’ me, će poskupi i autobuska i avionska karta, pa Marina tek neće da dolazi. Zato perem njen veš, mesim kiflice i razvlačim za pitu. Jer ko zna kad će sledeći put da dođe.

– Vi se baškarite, moja Đina, a mom Stevanu zbog vas pišu kazne! Pa ni vaš stojadin ne ide na vodu!

– Ne, bre, naš stojadin ima raketni pogon! Marš iz moje avlije!

Gorivo nas sastavilo, gorivo neka i rastavi!

Strina Đina