Nosila je plavu bluzu,
plavu poput neba,
rekla je „pusti me,tišina mi treba“
i polako, iz njenog plavog oka,plavog poput neba pustila je suzu.
Otišao sam, da joj volju ispunim, korak svoj lagano krotio sam, ne želeći od sebe da je ispratim.
Nosila je jednu plavu bluzu dok nebo nad nama bilo je plavo, i nekim čudnim sjajem je sjalo.
I zaplakala je i rekla „Volim te, ali odlazi“
i zabolela me je, više nego svi drugi životni porazi.
I nikad neću zaboraviti taj naš poslednji dan, nosila je plavu bluzu pogledala u plavo nebo, nečujno izustila „bilo je lepo“, pre nego što je suzu pustila.
I mahnula mi je, poslednji put, stavljajući mi do znanja da je kraj.
Tog dana nosila je plavu bluzu,pogledala je u nebo, mahnula mi i pustila suzu, i ja sa njom..
Autor: Nemanja Tonić
