O prolaznosti života…

0

Zašto nas niko ne pripremi na to koliko brzo život mine?! Projurimo kroz svoje dane i godine uvereni da nešto važno tek predstoji. I da će teret koji sa sobom nosimo, negde usput nestati.

Prolazimo kroz život grizući usne, stiskajući pesnicu i čekajući da se razdani…

Na kraju postanemo arheolozi sopstvenih životnih iskopina u delu mozga zaduženom za davna sećanja.

Svet se menja ne pitajući nas za misljenje. Slap svetlosti iz dana u dan se čeka…

Dok se i dalje pitam, zašto se sreća prepozna naknadno, tek kada nestane i zasto nas niko nije pripremio na to da život brzo mine?!

Napiši komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here